Мирјана Мрућкић : КОЛИКО ВРЕДИ ЧОВЕК У КАПИТАЛЗМУ?

У предвечерје 26.октобра 2017. умро је Рудол Е. у једној болници у Wiesbdenu. Господин Рудолф Е. најпре је био смештен у један медицински центар за негу (геријатрија) у главном граду Hessena, Wiesbadenu. У јануару 2016. господин је Центру за социјална питања и рад града Wiesbsbadena поднео  молбу за доделу решења о  доплатку за негу од 01.марта 2016.  године. Уследила су опречна  решења. Најпре му је телефоном јављено да је његова молба одобрена. После тога уследило је ново решење којим га одбијају, да би на крају добио треће обавештење којим му дају до знања да његова сума коју је одвојио за  своју сахрану од 5000 €, мора бити умањена за половину,  што ће ући у обрачун суме по којој ће се одређивати износ додатка за негу. По мишљењу општинских службеника, за једну сахрану довољно је 2600 €   иако је опште познато да судови и државни органи за сахрану увек узимају цифру од  7.000 €, колико је у Немачкој потребно за једну пристојну сахрану.

Када помињу цифру од 7.000 € судије се увек позивају на извештаје Удружзења потрошачца и прихватају ову цифру као реалну.

У марту социјална служба није уплатила суму за негу, а у априлу је Рудолф морао да уплати сам и то већу суму него што је било израчунато и одобрено решењем, јер су узели у обзир да поседује 2600 € од суме за сахрану.  Пацијент је уложио жалбу са образлозењем да Савезни управни суд као и Савезни социјални суд суму за сахрану изузимају из укупног иметка, а они су надређени општинским структурама.

Жалба је одбијена.

Октобра 2016. Рудолф Е. поднео је тужбу против магистрата (владе) града Wiesbadena као вишу и надређену инстанцу Центру тј. Служби за социјална питања.

Одговор на тужбу стигао је тек средином јула 2017. Образложење за тако дуг период обраде био је: “Надлежна особа која ради на предмету била је на годишњем одмору“ (окт. – јули)

Покушаје Рудолфа Е. да убрза поступак торпедовао је Социјални суд у Wiesbadenu изговорм да не виде разлога за убрзавање поступка.

На образлозење да је дужан да плати трошкове смештаја у стационару, да плати неговатеље који се о њему брину одговор је гласио да ништа није тако хитно.

Посто није плацао редовно пацијент је добио упозорење од стационара да ће против њега бити подигнута цивилна тужба.

Разлог или проблем који је изгледао нерешив био је познат од почетка, али се никоме није журило да га реши. Никоме сем пацијенту. Две године од доношења закона слувај није закључен, решење није донето као коначно. Рудолг Е. је умро. Умро је у уверењу да стари и болесни за буџет служби, односно за друштво представљају терет којег се некако треба решити. Најбоље природном селекцијом.

Одуговлачење и оклевање у доношењу коначне одлуке за живота Рудолфа Е., муњевито је замењено одлуком донетом – одмах после његове смрти.

Јутра 27.октобра у 8,32 часова господин Е. био је тек 12 сати мртав, персонал стационара питао је Службу за социјална питања како се коначно третира умрли? Спада ли у самофинансирајуће пацијенте или ће се сума за негу ретроактивно обрачунати за месец октобар? У суму  за негу спада и неки ситниш који се води као џепарац, па су из управе стационара питали како ће се обрачунати та сума, јер је умрли неколико дана у октобру био у болници, а умро је пре краја месеца, па му тако мртвом – и не треба џепарац!!!

У 8,44  часова, само 12 минута касније, Служба је сигнализирала да је сагласна са предлогом и послала Стационару овлашћење  за коначни обрачун трошкова.

Пошто је износ џепарца већ био потрошен, Стационар је са овлашћењем Службе за социјални рад са конта умрлог скинуо износ џепарца и књижио га повратно у корист Службе. Тако је на рачуну покојника настао минусни салдо, мали али се рачуна као дуг. Закон предвиђа да се у оваквим ситуацијама направи оверени записник што до данашњег дана није учињено.

Но, ово јос није крај прице.

Син покојника обратио се погребном предузећу са молобом да преузме очев сат за успомену. Међутим, сата није било нигде, нико није знао где је сат и како је нестао.

На упорност сина позвана је и болница у којој је његов отац пред смрт провео неколико дана и из болнице је потврђено да је господин имао тај сат, али да нико не зна где је.

Син се јако наљутио и упорно тражио да се уђе у траг сату свога оца. Онда се из болнице сину јавио представник менаџмента задужен за квалитет услуга у болници и рекао сину да ће му бити надокнађена штета за нестали сат, али не од бонице, него од боничког осигурања, замолили га да не публикује нестанак сата, да не подиже тужбе и да испуни формуларе које ће му ускоро доставити и да их врати болници. Син је тако учинио и одустао од даље истраге и потраге за сатом. Надлежни из болнице му је саопштио да ће предмет предати осигурању, а сину јавити број предмета.

После извесног времена син је сазнао да је предмет стављен ”ad acta”  јер они плаћају одштету, а у случају сата његовог оца сат није оштећен, вец једноставно украден и зато они нису надлежни.

У међувремену је Рудолф Е. кремиран. Он је коначно нашао свој мир. Што се тиче институција о којима смо овде читали, није сасвим искључено да њихови службеници још нису закључили предмет Р.Е. и да је могуће да смишљају још неку новчану употребу.

Мирјана Врућкић, Народни фронт