Мирјана Малиновић Јакшић : Бес згаженог човека
Има нешто што полиција и закон не могу да контролишу, а то је револт згаженог човека, разбијеног по свим шавовима, који наспрам свих могућих неправди које је доживео, преузима ствар у своје руке и враћа дугове, враћа мило за драго, не гледајући где удара.
То не могу да контролишу ни сила, ни новац, ни вера, ни невера. То не могу да контролишу ни демократија, ни пароле о људским правима, ни прошлост, ни будућност, ништа. Згажени човек који у животу ни мрава није згазио у стању је да задави слона, зубима, и да не трепне.
Тог згаженог човека се сви плаше, о њему се не прича, о њему се ћути, јер се добро зна да је и он кројио историју, ону најкрвавију, он је био главни у револуцијама, судио краљевима, царевима, он је јуришао у првим редовима на фронту, он је дизао буне и устанке, он, баш он, тај згажени човек.
То је онај тренутак када се највеће добро претвори у највеће зло, када најбоље намере дођу до кључања, када се изневери све вредно, и када човеку не преостаје ништа друго него да се бори за голи живот и част, а најчешће само за освету, не размишљајући о последицама.
Увреде, клетве, препуцавања, урлање из масе само су пражњења која остају на томе, више театар него стварна потреба да се нешто промени, али згажени човек који седи негде у осами, и планира оно најгоре је нешто сасвим друго. Он је невидљив, он не најављује и не бави се општим утиском, он изненада удара свом силином, и иде до краја.
Он нема шта да изгуби, све што је сматрао вредним бачено је на колена. Част. Углед. Достојанство. Он може до манијакалности да пробуди у себи жељу за реваншизмом, и сва она гажења која је годинама трпео да врати, а да ни не трепне.
