Миљенко Јерговић : Шта је панк рок значио за комунистичку Југославију?
Југословенски комунисти су понудили својим грађанима културу, посебно младим нараштајима, као вентил и илузију слободе. Једноставно речено, за разлику од Брежњева, Тито није веровао да млади људи са бубњевима и гитарама могу да сруше државу. Тито је био у праву. На крају то нису они учинили.
Током зимских олимпијских игара у Сарајеву, у импровизованом клубу у подруму, пред 300 фанова Панк-Рок музике, Елвис Ј. Куртовић и Метеори су извели обраду “Maggie’s farm” Боба Дилана. Али, нису извели Диланову верзију, већ своју, те су уместо да, као у оригиналу, певају о премијерки Маргарет Тачер, они у ствари, на бруталан начин, неприхватљив комунистичким властима, певали о премијерки Југославије, Милки Планинц.
У брилијантној замени идентитета Елвис Ј. се спрдао са режимом и идеологијом у Југославији у панк песми од три минута. Песма би могла да буде укључена у сваку антологију протестног панка, када би уредници знали за ту чудну групу из Сарајева, коју је предводио двадесетдвогодишњи студент Мирко Срдић, а који је заслужио место међу најпаметнијим и најлуциднијим ауторима рок сцене у Југославији.
У њиховој верзији, Елвис Ј. Куртовић и Метеори оптужују Милку Планинц за неспособност и корупцију на Косову. Да је то, скојим случајем, објавио новинар, или би завршио у затвору, или би завршио са каријером. Да је то изговорио грађанин, у кафани или трамвају, у најбољем случају би постао предмет полицијске истраге због “ширења лажних вести и узнемиравања јавности”. Али ово је била песма о Меги Тачер. Полиција и Комунистичка партија су се претварали да је песма о њој и ништа се није догодило.
Панк рок се појавио рано у Југославији. Југословенски панк бендови су већ постојали у 1977. години, истој години у којој је “the Clash” објавио свој први албум у Британији. Први велики панк концерт одржан је у Пули на обали Јадранског мора, 22. марта 1978. године. Убрзо су се у продаји појавили албуми бендова попут Панкрта из Словеније. Албуме су објављивале издавачке куће у државном власништву, које су биле под неформалном, али увек присутном партијском цензуром.
Из перспективе режима ове групе су писале изузетно проблематичне текстове. У текстовима редовно нападају полицију, власт и комунистичку идеологију. Ипак, млади су слушали ту музику, а бендови су, без забрана, објављивали и изводили такве песме. Разлог је био једноставан. Ако постоји у излогу продавнице, ако то спонзоришу партијски контролисани медији и изводи се јавно, мање је опасно. У супротном би та музика могла да остане у подземљу, у отпору и у конспирацији против система. Таква је била стратегија врха државе. Стратегија која је, после смрти Јосипа Броза Тита, додатно либерализовала рок музику.
По угледу на своје узоре из Америке и Британије, и панк рок у Југославији је био на ивици скандала и радикалне политичке агенде.
У то време су грађани живели добар живот и имали солидан стандард, а млади су могли да зараде новац путем студентских задруга, и да своју зараду троше, поручујући на овај или онај начин, фармерке из Трста, музику из Беча и Лондона. Тим путевима је у државу долазила модерна музика, и класици попут “the Clash”, “the Sex Pistols”, “the Buzzrocks”, “the Damnded” али и “Patti Smith”, “the Stooges” i “New York Dolls”.
У Југославији није све било као у Лондону или Њујорку. Југословенски панк је био заснован на побуни, али без ескапизма који је карактерисао неке делове панк сцене на Западу. Панк рок је у Југославији настао и кренуо у напад на владу и све вредности у које је веровала генерација “очева и мајки”. Уметност панка у Југославији је била у писању песме која ће да нападне естаблишмент, али да при том, буде објављена. Само је једна тема била ван домашаја – Тито. Све друго је долазило у обзир. Млади су могли да певају против свега. Чак и против комунизма.
Неке од песама су коментарисале дневну политику. Током великог штрајка у бродоградилиштима у Гдањску у Пољској, који је повео електричар Лех Валенса, бенд Азра је широм Југославије певао песму “Пољска у мом срцу”. Песма је описивала актуелне догађаје, ширила анти-совјетски став и чак помињала и папу Јована Павла другог. Совјетска амбасада у Београду је уложила протестну ноту, али власти нису забраниле песму. Напротив. Велика државна издавачка кућа Југотон ју је објавила.
Идеологија панка у Југославији је кључала анти-комунизмом, свесно или несвесно. Парадоксално је да комунистичке власти нису забраниле ову музику, већ су дозволиле тој субкултури да цвета. Зашто? Не само да је то био користан вентил за младалачко бунтовништво. То је елитама на власти могло да користи. А корист од тога су добиле већ у идућој деценији.
У 1991. години, комунизам у Југославији је срушен. Заменио га је етно-национализам. Елите су уништиле и систем и државу изнутра. Шефови тајних служби и републичких комитета су се брзином муње претворили у националисте и десничаре. Исти људи који су на партијским састанцима осамдесетих коментарисали анти-комунистичке ангажмане су 1990. године контролисали новостворене националне државе, показујући да у својој генерацији нису марили за идеале комунизма. Њима је било стало искључиво до моћи.
Панк и нови талас у Југославији су били јединствен феномен у комунистичком свету осамдесетих година 20. века. У свим другим државама, панк се појавио тек падом комунизма, и био је пука имитација америчких и британских модела, кокетирајући са анти-естаблишментом у том западном стилу. На сличан начин се развијала и поп култура у Југославији, али је режим временом постао либералнији, друштво богатије а средња класа много већа и утицајнија. До краја седамдесетих ствари су се промениле. Култни мјузикл “Коса” на Бродвеју је играо 1967. године, а већ идуће године је доживео “Београдску обраду”, и постао камен темељац нове популарне културе. Од те тачке, па до распада, култура у Југославији је била у потпуном сагласју са оном на западу.
Са друге стране, у Совјетском савезу и земљама Источне Европе, комунистичке партије су контролисале културу младих, користећи тај механизам као један од начина да сачувају систем и моћ. Југословенски комунисти су понудили својим грађанима културу, посебно младим нараштајима, као вентил и илузију слободе. Једноставно речено, за разлику од Брежњева, Тито није веровао да млади људи са бубњевима и гитарама могу да сруше државу. Тито је био у праву. На крају то нису они учинили.
извор и превод : Борба
