Миленко Срећковић : Пораз политичке коректности
Левичарске групације у Србији постају све више налик на секте истомишљеника у којима нема пуно места за слободну мисао, већ се анализа најчешће заснива на вулгарном марксизму, лоше одглумљеној болећивости и таблоидној „фактографији”. Такође је импозантна мера до које левичари и либерали као неупитну истину прихватају империјалистичку интерпретацију историје.
Пут Доналда Трампа до победе на председничким изборима поплочан је вишедеценијским активностима либералних политичара и активиста; истих оних који су се током изборне кампање највише борили против њега. Њихова политика оличење је лицемерних дуплих стандарда и селективности наспрам које је и резоновање једног ријалити шоу бизнисмена какав је Трамп изгледало као озбиљно промишљена политичка анализа.
Значајан удео у Трамповој победи чини и његов обрачун с политичком коректношћу. Без претеране самоцензуре, Трамп се у кампањи користио свакаквим опсценостима које би му падале на памет. Насупрот њему, Хилари Клинтон је увек говорила оно што се очекује од „озбиљног политичара”. На тај начин, Трамп је многим обичним гласачима засићеним репресивношћу политички коректног говора деловао као неко ко дели њихову склоност ка давању одушка својим потиснутим, политички неподобним мислима. Ма колико деловао као неко ко је „неваспитан”, Трампов наступ је био много искренији од наступа Хилари која је своје изјаве прилагођавала ономе „што се од ње очекује да каже”, па је тако та дугогодишња одлучна противница геј бракова напрасно почела да негира да је икад била против геј бракова. Исти је случај с њеним ставовима у вези са Волстритом, ТТИП и НАФТА споразумима итд.
Политичка коректност и људска права давно су замениле хришћанство на месту идеолошког оправдања империјалистичког покоравања. Политичка коректност свако друго мишљење које испада из оквира „примерености” третира као неморално. Инсистирање на политичкој коректности постала је и главна брига многих левичарски настројених колектива и појединаца, што их само чини све сличнијим грађанским, либералним групацијама, с којима заједнички често наступају на начин који ограничава слободу говора и мишљења.
Наравно, нема ничег инхерентно лошег у фином и коректном понашању, али овде се не ради о безинтересној активности, већ о начину стицања тзв. социјалног (а често и другог) капитала. Императив политичке коректности захтева стварање привида финог, нормалног света који херојски помаже и саосећа. Тај привид најбоље осликава грандиозна лаж Хилари Клинтон како је њу, спаситељку угњетених, по слетању на аеродром у Тузли дочекала киша српских снајперских метака, што се, како су камере забележиле, никада није догодило.
Најефикаснија цензура и ограничавање слободног мишљења данас се састоји у проглашавању неких тема непристојним за промишљање, анализу и расправу. Малограђанска шокираност и хистерично згражавање су начин на који се потискује било каква дебата помоћу којег „снежне пахуљице” (све увреженији термин за преосетљиве политички коректне особе) желе да дисциплинују сваког ко мисли погрешно.
И у Србији је левичарски активизам у приличној мери редукован на сентименталистичко моралисање „лепих душа”, и као што је најчешће случај са моралисањем, изазива презир и подсмех, који доводе до даље изолације левичарског ангажмана. Левичарске групације постају све више налик на секте истомишљеника у којима нема пуно места за слободну мисао, већ се анализа најчешће заснива на вулгарном марксизму, лоше одглумљеној болећивости и таблоидној „фактографији”. Такође је импозантна мера до које левичари и либерали као неупитну истину прихватају империјалистичку интерпретацију историје. Историја се поновила и у Алепу, па смо видели како је за неке тај град напокон ослобођен од терориста а за друге, пак, како је у њему почињен геноцид.
Миленко Срећковић, Председник Покрета за слободу