МЕКЧЕЗНИ :  МЕЈНСТРИМ МЕДИЈИ СУ ПСИ ЧУВАРИ КОРПОРАТИВНЕ АМЕРИКЕ

Разговор водио – Иван Ђиковић

Роберт Мекчезни је професор комуникологије и медија на универзитету УИУЦ у америчкој држави Илиноис. Мекчезни је стручњак на пољу историје и политичке економије у комуникацијама. Бави зе слободом медија и улогом коју медији имају у капиталистичким друштвима. Суоснивач је националне америчке организације “Free press”.

У ситуацији у којој се налазе Сједињене Државе, стиче се утисак да медији у САД намерно избегавају да пишу о важним темама, као што су економска криза, политика као породични бизнис (Буш, Клинтон), народни протести, док са друге стране огромну медијску пажњу поклањају појавама попут Доналда Трампа. Са којим проблемима се суочавају медији у САД и из којих разлога је комуникација између медија и јавности на толико баналном нивоу?

Начин на који медији у Сједињеним Државама прате политичке кампање је већ дуже времена застрашујуће лош, и веома иритира грађане. Новинари не улажу превише труда и времена у анализу и не баве се истраживањем кандидата. Јавност не зна чије интересе заступају политичари, до којих вредности држе и шта заиста планирају да ураде. Медијске куће не желе да издвоје ресурсе за тај вид новинарства и уместо тога приморавају новинаре да пишу поједностављене приче које се ослањају на анализе популарности и на личне прогнозе.
Медији често оцењују квалитет кандидата према њиховим способностима да насамаре јавност и преваре људе да гласају за њих. У очима медија, кандидат је успешан уколико уме да створи добру ауру око себе, чак и када је та аура потпуно у несагласју са његовом биографијом. Дошли смо до тога да новинари који раде у мејнстрим медијима више цене кандидате који умеју да манипулишу људима.
Велики медији у САД немају предрасуда према кандидатима две велике партије (Републиканској и Демократској), колико имају предрасуда према свакој политичкој мисли која не долази из мејнстрима, то јест, из две доминантне политичке групације.
Медији говоре да су једини озбиљни кандидати они који представљају интересе Вол Стрита, то јест богатих и моћних, као и они који не изазивају превише Пентагон. Мејнстрим медији ће да игноришу кандидате који одступе од тог пута, који критикују спољну политику САД, који критикују милитаризам, који критикују Вол Стрит и капитализам. А када нису у прилици да их игноришу третирају их на другачији начин од мејнстрим кандидата. Људи који контролишу медије сматрају да такво новинарство, такав бизнис и таква политика чине природни поредак ствари.

Кажете да медијске корпорације у САД раде “руку под руку” са остатком корпоративног света и не желе да мењају постојећи модел понашања?

Посматрајте то овако. Кандидат у кампањи за функцију председника САД нема никакве везе са политичком амбицијом да буде шеф демократског политичког система који би требало да буде одговоран бирачима. О томе постоји само реторика, али те приче у Америци више никоме не можете да продате. Председник САД је у ствари директор корпоративне Америке који је на првом месту одговоран искључиво америчким богаташима. Можда ово звучи као груба марксистичка реторика, али на жалост, то је истина о Америци.
На пример, Џеб Буш, брат Џорџа В. Буша и син Џорџа Х. В. Буша, тренутно има проблема у кампањи за преседничког кандидата. Због тога је био принуђен да се обрати својим спонзорима и финансијерима и да објасни неколицини богатих америчких породица, које су у његову кандидатуру уложиле стотине милиона долара, где је пошло лоше. Он је буквално морао да објасни да ли је њихова инвестиција исплатива, али и да тражи још новца, како би покушао да надокнади заостатак у трци. То објашњава коме је заиста одговоран кандидат за председника Сједињених Држава.

Да ли народ у Сједињеним Државама данас боље разуме ситуацију него што је то био случај пре неколико деценија?

Јако велики број људи који не живи у Сједињеним Државама не разуме какав је политички систем овде и верују да су у Америчкој политици, као што је то случај у неким развијеним демократијама, заступљени различити ставови. Иронично је, али истинито, да политичке прилике у САД можда најбоље разумеју људи који су живели или живе у државама у којима је био заступљен једнопартијски систем.
Ми овде имамо две велике партије, Републиканску и Демократску. Без обзира на то што између те две партије несумњиво постоје одређене уочљиве разлике, оне су мале, у поређењу са сличностима и слагањима око већине суштинских политичких питања.
Овде јако мали број људи гласа, што је још једна ствар коју људи из других земаља не разумеју. На изборе за председника САД излази можда половина уписаних бирача, а често тај број буде и мањи. Притом су то председнички избори који увек изазову велику поларизацију. На друге изборе, за конгрес на пример, излази можда између 30 и 35 одсто гласача.

Политичка прича Америке лежи управо на људима који не гласају, а њих је између педесет и седамдесет одсто. Већина њих су незапослени, млади испод тридесет година живота и сиромашни. Што је заједница сиромашнија то је мање извесно да ће њени чланови да изађу на изборе. То се нарочито односи на не-белачке заједнице, у којима живе вредни радни људи разочарани у систем и људи који не верују да избори могу да реше проблеме са којима се у свакодневном животу суочавају.

Популација која гласа је много старија, много богатија, и много конзервативнија. Та класа доминира политичким системом, и зато сви други схватају да је игра намештена.
Демократска странка, којој би највише одговарало да покрене масу људи са мртве тачке је одавно, пре готово четрдесет година, одустала од анимирања гласача, свесно одбацујући могућност да забележи више изборних победа. То је изузетно занимљива чињеница која говори много о људима као што су Бил и Хилари Клинтон, Ал Гор, па чак и Барак Обама.

Какав однос између изабраних представника и народа би требало да буде успостављен како би у будућности друштво избегло економске кризе и ломове?

Одговор на ово питање је садржан у одговору на много шире питање, а то је, какве медије и инфоримсање заслужују грађани како би могли да успоставе и одрже ефикасну самоуправну владу? Јасно, не овакве какве данас имамо у САД. Данас су медији у власништву огромних корпорација, руковођени су профитом и продајом и политички не производе резултате који су друштву потребни. Иронично, то није само случај у САД, већ широм света. Крах новинарства није само последица уређивачких политика већ и нових играча на тржишту реклама. Једноставно речено, зашто би ја рекламирао свој бизнис у магазину који читају различити људи, када на системима као што су Гугл, Јаху, Фејсбук могу да прикажем рекламу тачно оном броју људи из циљне групе која намерава да купује мој производ.

Штампани и онлајн медији трпе мањак продаје реклама, од којих су се у прошлости издржавали. Корпорације улазе у власништво медија, будући да могу да их издржавају из других извора, и користе их да одрже утицај и политичку моћ.
Корпорацијама нису потребни квалитетни новинари. Данас је у САД запослено свега 35 процената новинара у односу на број који је радио пре нешто више од две деценије. Медији су престали да прате бројне сегменте јавног живота а добре новинаре су заменили мање стручни новинари који пристају на ниже плате, лошије услове рада и који пристају на то да им се посао сведе само на популарне и комерцијалне теме.

Америци а и другим државама је потребан јавни, независни, некомерцијални и нецензурисани систем медија који располаже квалитетним људима, фондовима и ресурсима. Уколико желимо да успемо у друшвеним променама, морамо да одбацимо комерцијално новинарство, будући да корпорације објављују само садржај који им доноси новац и политички утицај који даље користе коруптивно и не намеравају да нам омогуће квалитетно информисање. Читав тај систем смрди.

У другом делу интервјуа Роберт Мекчезни прича о растућем социјализму у САД, кризи корпоративног капитализма и систему који би требало да га замени. 

Линк ка изворној објави :
http://kompas.org.rs/2015/11/05/intervju-sa-robertom-mekceznijem-o-medijima-i-politici-1-deo/

Линк ка 2. делу :
http://narodni-front.org.rs/robert-mekcezni-u-slomu-kapitalizma-levica-je-jedini-ispravan-izbor-2-deo/