Живот у потрошачком друштву

…или зашто купујемо ствари које нам нису потребне

У данашње време највећи део света живи у потрошачком друштву. Без обзира на националност, религију или расу, људи су данас постали робови својих измишљених потреба. Човек данас купује ствари које му нису потребне, многе од тих ствари остају потпуно неискоришћене, па се поставља питање зашто се људи гуше у стварима које им не требају и да ли би било хуманије и боље да су новац уместо за куповину тих ствари, искористили за нешто друго. Било шта друго.

Не очекује се да сваки појединац буде толико социјално свестан и да уместо за куповину, новац одвоји у хуманитарне сврхе. Ипак, тај новац се могао искористити за одлазак на концерт омиљене групе, посету позоришту, одлазак у музеј и слично. Дакле уместо улагања у себе, у своје едуковање и напредовање, човек се одлучује за „шминкање“. Куповина нових патика, одела, телефона, појединцу даје осећај задовољства, испуњености. Тада човек мисли да је вреднији од осталих, а поставља се питање како је до тога дошло?

Како смо дошли до тога да нам задовољство причињава роба, а не стицање знања и искуства?

Постоји више разлога због којих је друштво данас постало потрошачко, труло и бездушно. Постављени су нови друштвени и морални стандарди, па је битно једино колико имаш, а не какав си човек и колико знаш. Ти друштвени стандарди нису дошли сами од себе, већ их је неко поставио. Поставила их је виша класа, али их је наменила и сиромашнијим слојевима друштва. Наравно да сиромашнији слојеви друштва не могу имати скупе ствари, нити могу имати много ствари, али их је капиталистичка банда убедила да оно што им остане од плате издвајају за куповину непотребних ствари.

Капиталисти су тако направили једно изопачено и нехумано друштво, а у том друштву је пожељно гледати искључиво самог себе и наравно – куповати робу у што већим количинама, како би богати покупили профит и постали још богатији.

Наравно, роба намењена сиротињи је много лошијег квалитета, па је самим тим и јефтинија. Тако су власници великих фабрика направили брендирану робу лошег квалитета, прилагођену сиротињи. Онда долазимо у ситуацију да сиротиња својим радом производи робу, а онда исту ту робу купује и даје новац власнику фабрике, који профитира од туђег рада.

Потрошачко друштво је направљено зарад интереса богатих појединаца, а како би ти интереси били остварени, капиталисти смишљају начине да привуку купце. Маркетинг има огроман утицај на избор потрошача при куповини непотребних производа. Тако власници брендова ангажују маркетинг тим, а тај тим прави план за привлачење купаца.

Један од начина на који се потрошачи привлаче јесу попусти. Довољно је да уђете у неки шопинг центар или да прођете кроз центар било ког града и бићете заслепљени огромном количином попуста. Када купац на излогу види натпис „попуст до 50 %“ он се одмах залеће и улази у ту продавницу. Само постоји једна ствар на коју купци најчешће не обраћају пажњу. На излогу пише да су попусти ДО 50 %.

Када уђете у продавницу видећете да скоро ништа није на попусту, а да су ствари на том огромном попусту заправо неки шкарт. То је један од трикова којима се капиталисти служе. Ви сте већ ушли у радњу и сада разгледате ствари, па је тако основни циљ продаваца остварен – заинтересовали су вас за своје производе. Сада око вас облећу раднице и радници који вам нуде те производе и представљају ствари које су приоритет за продају.

Такође, рекламе на телевизији, као и плакати и билборди на улицама имају утицај на потрошаче. Али све то је у ствари борба конкуренције за купце, јер је друштво већ потрошачко, само је питање где ће људи потрошити више новца.

Како капиталистичка бахатост не познаје границе, њима њје довољна свакодневна уобичајена продаја, већ су им потребни и посебни дани којима ће се роба још више продавати. Тако је измишљен „црни петак“. На дан црног петка потрошачко друштво показује своје право лице у пуном обиму. Људи се дословно отимају за производе који су на попустима, без трунке достојанства и поноса. То је још једна последица овог система. Убили су нам достојанство и натерали су нас да се отимамо за ствари које смо сами створили, својим радом. Црни петак није достигао још увек свој максимум у Србији, тако да ће ситуација из године у годину бити све гора, а људи све више залуђени замкама и маркетиншким триковима великих трговинских ланаца.

Како би задржали константно велики прилив капитала, власници фабрика на тржиште пласирају све веће и тање телефоне, све веће телевизоре. Труде се да константно мењају облик ствари, а неретко маскирају исти производ и представљају га као модернији и новији модел. Спремни су на све врсте манипулације зарад повећања личног богатства.

Најстрашније и најтеже је то што капиталисти експлоатишу децу и не воде рачуна о условима рада. Заправо они се труде да ти услови буду што неповољнији по запослене, како би одржавали дисциплину и спречили раднике да дигну глас за своја права. Један од примера нехуманог поступања власника фабрика је навео велики борац против експлоатације деце Ехсан Улах Кан. Он је изнео тврдњу да  „Зара“ у Азији користи дечију радну снагу за само два долара дневно! Ехсан Улах Кан је Пакистанац који је морао да напусти своју земљу због борбе против коришћења деце као робовске радне снаге. Дакле, велики трговински ланци отварају фабрике ван Европе и Америке, како би несметано могли да малтретирају запослене и користе децу као робовску радну снагу. Тако нешто би у Европи или Америци изазвало бурне реакције, али у Пакистану и Бангладешу је то тренутна реалност.

И у Србији имамо пример тоталног одсуства социјалне свести и хуманости трговаца. Оно што је заправо срж овог система (небрига за сиромашне) је виђено у поступку продавнице „Springfield“ у Београду. Испред излога те продавнице су постављени шиљци. Ти шиљци су  постављени из само једног разлога – да би спречили бескућнике да ту седе. Такав гест је наишао на оштру реакцију народа, па су шиљци након неколико дана наравно уклоњени.

Након свега, питање је да ли се човек може одупрети трендовима потрошачког друштва? Може, али само тако што ће развијати своју свест. Сваки појединац мора да ради на себи, на свом образовању и духовном, а не материјалном богаћењу. Када појединци раде на промени сопствене свести, повезују се са другим појединцима, а тако почиње револуција.

за Народни фронт – Марко Ђелевић