Магичар: О неолиберализму & капитализму (ничеанције)

Још 23 године, 23 дана, 23 сата до краја свијета… или краја капитализма (и с њим ере неолиберализма)!

Текст, прича, чак и просвјед не могу више наудити капитализму. Као монетарне вриједности у данашњем свијету, капитализам ће на њима само још више зарадити. Зато пробајмо промислити сљедеће ријечи Марка Фишера…

Ово је још један од врхунских чланака мог омиљеног блогера – Магичар (pustopoljina.net)

Марк Фишер: КАПИТАЛИСТИЧКИ РЕАЛИЗАМ

59.

У неолиберализму, напокон, и мислиоцима је смрт постала пожељнија него живот! А како се према свим постојећим свједочанствима чини, ниједном добу прије то није пошло за руком у оваквом облику. Што је толико грозно у неолиберализму, а што нас јутром буди и тјера да сваки пут изрекнемо ту страшну реченицу ‘’да је боље да се и нисмо родили’’ него да нам један економски сустав кроји расположење?!

60.

Сада је то постало јасно: у неолиберализму досегнут је највиши ступањ капитализма – слобода је постала роба! Неолибертаријанци не изгледају тако грамзиви како уобичајено изгледају (по оваквим блоговима). Не купују они новцем материјална добра, моћ и утјецај у друштву, него само своју слободу, како би могли радити што хоће. И што се догађа? Стидна румен неолибертаријанца избија на његову лицу; присиљен је признати да изнад његове идеје слободе краљује виша идеја која у неолиберализму свиме управља – чик погоди  –  идеја новца…

61.

У неолибералном друштву слободни смо, али само у заданом контексту, како то Жижек напомиње. Слободни смо купити што год пожелимо; можемо отићи у овај или онај супермаркет, облачити се по овој или оној модној марци, али размишљати о тому да будемо слободни од било каквог вида куповине – е, то не можемо! Другим ријечима, слобода од потрошачке егзистенције као такве у неолибералном друштву постаје незамислива.

62.

Још 23 године, 23 дана, 23 сата до краја свијета… или краја капитализма (и с њим ере неолиберализма)! Тако треба размишљати; да је одрживост капитализма само једна бајка пише и Марк Фисхер у својој бриљантној књизи Капиталистички реализам:

… он [капиталистички реализам] је више налик прожимајућој атмосфери , која увјетује не само производњу културе већ и регулирање рада и образовања, а понаша се као нека врста невидљиве баријере [ја истакао] која ограничава мисао и дјеловање.

Управо на ову невидљиву баријеру, данас сам сигуран, мислила је моја пријатељица кад је у једном тренутку жалобно повикала: “Дође ми да узмем нож и раздерем стварност која ме окружује!” Она ју је осјећала… али и ви је осјећате, није ли тако?

Моћ капиталистичког реализма изводи се дјеломично из начина на који капитализам обухваћа и прождире сву пријашњу повијест: то је један учинак његова “сустава вриједности” који свим културним објектима, били они религиозна иконографија, порнографија или Дас Капитал, може придати монетарну вриједност… увјерења пријашњих култура објективно се иронизирају, трансформирају се у артефакте… а став иронијског одмака… требао би нас учинити имунима на чари фанатизма.

Управо наша увјерења држе нас у шаци, она која исказујемо својим унутарњим субјективним ставом наспрам оних које исказујемо у своме понашању. На овом мјесту и сам Фисхер у расправу укључује Жижека:

Све док вјерујемо (у својим срцима) да је капитализам лош, слободни смо наставити судјеловати у капиталистичкој размјени… Ми вјерујемо да је новац само безначајан знамен без икакве интринзичне вриједности, а ипак се понашамо као да има свету вриједност.

Ево и  Бадиоуа:

Живимо у протурјечју… цјелокупно постојање процјењује [се] само у односу према новцу… али присташе успостављеног поретка не могу [ово стање ствари] назвати идеалним или сјајним. Те су зато умјесто тога одлучили рећи да је све остало ужасно… наша демокрација није савршена, али је боља од крвавих диктатура. Капитализам је неправедан. Али није злочиначки као стаљинизам…

Помоћу Бадиоува увида, Фисхер на концу оправдава упорабу увођења синтагме ’’капиталистички реализам’’ у властити дискурс:

Реализам је овдје аналоган дефлакцијској перспективи депресивца који вјерује да је свако позитивно стање, свака нада, опасна илузија.

63.

Али пробајмо сада мало прочачкати по могућности да се стварно успротивимо капитализму. Антикапитализам, или причање против капитализма, то засигурно не може учинити; зашто, објашњава Жижек кроз своју сјајну анализу филмских урадака сувремене, углавном холивудске, кинематографије:

… [зато што се] антикапитализам… нашироко дисеминира у капитализму. Свако мало ће се испоставити да је негативац у холивудским филмовима “зла корпорација”. Далеко од тога да би поткопавао капиталистички реализам, тај знаковити антикапитализам га појачава.

Будимо искрени, и овај блог се врти захваљујући капиталу односно новцу једне од корпорација, стога, уздржимо се од лицемјера било које врсте. Текст, прича, чак и просвјед не могу више наудити капитализму. Као монетарне вриједности у данашњем свијету, капитализам ће на њима само још више зарадити. Зато пробајмо промислити сљедеће ријечи Марка Фисхера:

Капиталистички реализам може једино бити угрожен ако га се прикаженедосљедним или неодрживим; ако се, такорећи, покаже да тобожњи “реализам” капитализма није ништа такво.

А што би, онда, било то “Реално”, ако уопће о њему можемо говорити. Према Жупанчич, ваља нам разликовати стварно Реално од реализма или реалности, израза који теоретичари само рабе у расправама:

Начело реалности је само идеолошки посредовано; могло би се чак тврдити да оно успоставља најразвијенији облик идеологије, идеологије која себе препознаје као емпиријску чињеницу, или биолошку, економску и сваку другу нужност (а коју смо спремни опажати као неидеолошку).

А који би то, онда, био примјер стварно “Реалног”, који би могли искусити, а да није капитализам? То нам је открио Тхом Yорке кроз пјесму “Тхе Нумберс” – “Еколошка је катастрофа једно такво Реално“. На њој се, евидентније од свег другог, увиђа да капитализам, као друштвено уређење, није одржив…

64.

Капитализам бешавно заузима обзоре онога што је мисливо.

На ову реченицу требали би се најежити сви филозофији склони умови. Она је упозорење. Је ли се доиста ради о сувременој иначици воље за моћ која је, као таква, неискорјењива из човјека, или пак чистој идеологији коју је само потребно раскринкати, па да ју човјек напусти… дакако, вријеме ће показати. У том случају мој је приједлог сљедећи: или да надвладамо човјека у нама, и претворимо се у, не нужно Ниетзсцхеову иначицу, Надчовјека или да стварно овладамо идеологијама у нашем простору ума и напокон започнемо живјети у првом постидеолошком добу…

У злурадијем расположењу од овога, можда бих на овом мјесту, и у контексту овога што сам написао у претходном одломку, дописао исте оне ријечи које је своједобно рударима у штрајку 1985. упутила бивша британска премијерка Маргарет Тхатцхер потврђујући своју одлуку о њихову отпуштању, несвјесно обликујући најмоћнију крилатицу капиталистичког реализма.  Чујте, а можда и јесам злурадог расположења! Дакле, “нема алтернативе”!

O neoliberalizmu & kapitalizmu (ničeancije x.)