Лаура Кларић: Зашто владајућима није у интересу пуна запосленост
Овај текст Лауре Кларић објављен је пре нешто више од три године на сајту forum.tm. Како се ради о још увек актуелном тексту, који би могао да се односи на све републике бивше Југославије, а не само на Хрватску и како садржину сматрамо значајном за развој, подизање нивоа свести и едукацију радничких покрета, удружења и организација, преносимо га и на нашем сајту.
Рад Дубравка Радошевића, знанственика с Економског института у Загребу, говори да је одржавање незапослености по свој прилици једна од главних агенди како би олигархија становништву из костију избила и посљедње знакове жеље за било каквим захтјевима који би им јамчили права и достојанствену будућност.
Њихов класни интерес говори им да је трајна пуна запосленост зло с њихова гледишта и да је незапосленост нужни саставни дио “нормалног” капиталистичког сустава јер у случају пуне запослености јача преговарачка позиција радника…
Новинарски кругови препричавају разговор новинара и менаџера једне домаће твртке који је у жару интервјуа објаснио како имају проблема с радном снагом у једној од земаља гдје су смјестили творницу – јер тамо нема незапослености. Његов највећи проблем је што тамошњи радници имају ту повластицу да не морају трпјети иживљавања својих надређених, јер могу лако наћи посао у другој твртки. Додао је, наравно, да у Хрватској таквих проблема немају. “Али, немојте ме цитирати, није ред”, додао је након напада искрености. Да би агенда успјела, она мора остати скривена.
Пријетња незапослености постала је најјаче оружје политике и капитала који још само требају озаконити везу. Иако су владајућима и послодавцима пуна уста “борбе против незапослености”, све је теже наћи слободног простора у усној шупљини у којој се још уситњава суши од тунине потрбушице или савршено спремљен јањећи филе па постоји ризик да из уста излети нешто што не би требало. Није ред.
Сви досадашњи економски потези владајућих који иду према смањивању радних и социјалних права говоре да им је борба против незапослености међу задњим стварима на памети јер је пријетња незапосленошћу и осиромашењем најбољи и најучинковитији механизам за контролу грађана и њихово дисциплинирање, што је познато још од конзерватизма Роналда Регана и Маргарет Тачер који се данас покушава ухватити за кожу цијеле континенталне Еуропе, па тако и Хрватске.
Интерес олигархије је зацементирати односе тако да њихови крвни насљедници могу имати много снажније почетне позиције након приватизације школства и здравства. Остали ће требати савијати шију да би могли својој дјеци омогућити излаз, купећи мрвице које неће бити тунино месо.
Нитко се није превише узнемирио када се сазнало да купац Бродосплита снима своје раднике и прати сваки њихов корак јер је већ постало увријежено мишљење да након купње подузећа постанете и власник људи. Можда је најзначајније у цијелој причи да земљу која ће бити добра само за привилегирану богату мањину ствара социјалдемокрација којој је супротстављена опозиција што стидљиво најављује економске савјетнике бившег чилеанског диктатора Аугуста Пиночеа. Додуше, тешко је имати ширу перспективу када се одмарате у хварској вили крупног подузетника, а једино што вам поглед успијева дохватити јест наранчасто сунце које романтично тоне у море.
Рад Дубравка Радошевића, знанственика с Економског института у Загребу, говори да је одржавање незапослености по свој прилици једна од главних агенди како би олигархија становништву из костију избила и посљедње знакове жеље за било каквим захтјевима који би им јамчили права и достојанствену будућност.
Радошевић у својем раду “Политички аспекти хрватске дефлацијске политике” објављеном у свибњу ове године, наводи да је продубљивање кризе у Хрватској настало због ослањања креатора економске политике на фискалне резове, уз неутралну монетарну политику, која одржава апрецирани девизни течај националне валуте и високе домаће каматне стопе. Регистрирана незапосленост износи 22 посто, што је највиша стопа незапослености од 2003. године; док је незапосленост младих око 60 посто.
“Поставља се питање је ли смањивање незапослености циљ економске политике? Одговор би, наравно, могао бити негативан. У Хрватској не постоји политички консензус око економске политике ‘пуне запослености’, иако би то морало постати кључним циљем економске политике Хрватске”, наводи Радошевић. Додаје да су монетарна стабилност, изражена као ниска инфлација, и фискални дефицит били у фокусу креатора економске политике, док су друге цијене (asset price inflation) и дефицит платне биланце били у другом плану. У таквом оквиру незапосленост је сматрана резидуалном категоријом. При томе је подсјетио на заборављени рад Мицхала Калецког из 1943. године који је дошао до закључка да су “дисциплина у творницама” и “политичка стабилност” на вишој су цијени него профити пословних лидера.
Њихов класни интерес говори им да је трајна пуна запосленост зло с њихова гледишта и да је незапосленост нужни саставни дио “нормалног” капиталистичког сустава јер у случају пуне запослености јача преговарачка позиција радника те је – због потражње за радном снагом, услијед високе стопе јавних инвестиција и тако покренутог економског раста – страх радника од губитка посла знатно мањи, па радници постављају захтјеве за унапређење увјета рада, прије свега за повећање плаћа, што ће прије редуцирати профите приватног сектора него довести до инфлације.
Радошевић се стога пита је ли такав брзи раст незапослености у Хрватској – који хрватска политичка каста имплицитно толерира – резултат одабира погрешне макроекономске стратегије, базиране на фискалној дефлацији (интерној девалвацији), или је резултат дугорочне стратегије монетарне стабилности која се проводи на основи прешутног политичког консензуса политичких елита и финанцијске олигархије у Хрватској, уз сугласност међународних финанцијских институција (ММФ, ЕУ, ЕЦБ)?
Тврди да су дефлацијске политике евидентно у интересу приватних пословних скупина те се у основи, проводе као притисак на раднике, у интересу транзицијске олигархије која дјелује као “компрадорска класа” у постсоцијалистичким и неразвијеним земљама, па је њихов утјецај на очување друштвене моћи и statusa quo или додатну редистрибуцију националног богатства у корист олигархије основни циљ такве макроекономске политике. Ако су олигархијске структуре настале редистрибуцијом државне имовине – њезином приватизацијом на почетку постсоцијалистичке транзиције – такве елите најчешће су рентијерске и немају довољно реформског капацитета за покретање економског раста и пуне запослености потицањем иновација и подузетништва на основи тржишта слободне конкуренције.
У таквом односу друштвене моћи и таквом распореду друштвених класа што већа незапосленост дјелује “позитивно” на приватне интересе олигархијских скупина, јер се ствара притисак на снажно смањивање надница, које су према стандардним макроекономским теоријама ригидне на снижавање према доље, при чему је још потребно умањити значење кључних институција тржишта рада (сустав колективног преговарања, према таквим погледима, требало би укинути или умањити његово значење на тарифне преговоре социјалних партнера, те ослабити улогу синдиката, посебице у јавном сектору, како би се наднице и увјети рада у јавном сектору изједначили с онима у приватном сектору господарства) како би наднице постале довољно “флексибилне”, а цијена рада све нижа, односно што више “конкурентна”.
Основни инструмент те политике либерализације тржишта рада увођење је америчког модела дерегулације отказа радницима. Тако да се може сматрати како су фискална дефлација и интерна девалвација намјерно одабране као кључни инструменти економске политике, која се води ради неутрализације посљедица кризе на профитабилност приватног сектора господарства.
Према Michaelu Hudsonu, цитира Радошевић, фискална дефлација има за циљ пребацити терет изласка из кризе с финанцијског сектора на становништво, тако да се проводе радикалне мјере штедње. Фискалним консолидацијама смањују се јавни расходи (за здравство, знаност, образовање, социјални трансфери за сиромашне) те тако финанцијске олигархије спречавају националне владе да проводе рефлацијске политике путем монетизације фискалних дефицита и неинфлаторном емисијом новца путем централних банака.
Банкарски лобији настоје наметнути фискалну дефлацију, стварање фискалних суфицита, умјесто дефицитарног финанцирања јавних расхода дјеловањем аутоматских фискалних стабилизатора и антицикличким фискалним политикама, фискалним експанзијама у кризи, и обрнуто, фискалним рестрикцијама у увјетима економског узлета.
Фискална дефлација дјелује на смањивање приватне потражње, односно смањује укупну потражњу, смањује тржиште, повећава незапосленост и продубљује кризу. Тако се стварају врло повољни увјети за тржиште банковних кредита, финанцирање приватизације на кредит и приватне инвестиције (због реалног раста банковних камата и пада цијена имовине). У таквим околностима промиче се политика оштрих резова у јавним финанцијама, тзв. austerity-политика, гдје је главни инструмент економске политике фискална консолидација, док је монетарна политика неутрална и про-цикличка. То је механизам којим финанцијска олигархија пребацује терет кризе с банака и њихових главних клијената (сектор некретнина, ресурса и монополи) на раднике.
Стога Радошевић поставља питање проводи ли се дефлацијска политика у кризи у Хрватској због некомпетентности политичке класе или ради остваривања одређених политичких циљева? Одговор налази у становитој хрватској варијанти тзв. “хипотезе Knuta Borchardta”. Наиме, њемачки економски повјесничар Knut Borchardt поставио је 1991. године хипотезу о разлозима проведбе дефлацијске политике њемачког канцелара Heinricha Brueninga у Вајмарској Републици 1932. године, која је довела до продубљивања рецесије у Њемачкој, слома парламентарне демокрације и успона тоталитаризма 1933. године.
Дакле, поставља се проблем да дефлацијске политике могу довести до слома демокрације и појаве ауторитарних политичких покрета, а назнаке таквих кретања већ можемо видјети у Европској унији (Mueller, 2013). Према мишљењу једне скупине економиста, дефлацијске политике биле су у интересу крупног капитала, фискална дефлација требала је продубити кризу и ослабити синдикате те њемачке социјалдемократе, који су се залагали за социјално партнерство и институт колективног преговарања о надницама, што је било интегрални дио Устава Вајмарске Републике.
Укратко, слабљење политичке љевице и снаге синдиката требало је отворити пут јачању ауторитарних елемената политичког сустава и напуштању парламентарне демокрације. Борцхардт пак сматра да Бруенинг није имао довољно “маневарског простора” за прелазак на рефлацијске политике, па је фискалну политику подредио потребама уређења репарацијске политике, тј. отплате репарација и вањског дуга, што је била суштина његове хипотезе.
“У Хрватској су у оптицају сличне доктрине, тезе политичара и макроекономиста да креатори економске политике немају ‘маневарског простора’ за рефлацијске политике, посебице за примјену неконвенционалне монетарне политике, због високог ступња еуризације финанцијског сустава те високе разине вањског и јавног дуга и потребе остваривања критерија конвергенције након уласка у Европску унију. У таквој економској стратегији циљ хрватске развојне политике није пуна запосленост, већ је искључиво монетарна стабилност”, закључује Радошевић.
У основи, хрватске политичке елите имају политички консензус да се дефлацијским политикама у кризи заштите интереси транзицијске и финанцијске олигархије на терет радног становништва (те садашњих и будућих умировљеника, јер би у другој фази провођења политика фискалне дефлације требала бити усмјерена на смањивање јавних издатака за здравство и мировине).
Радошевић у фусноти примјећује да се модерна хрватска социјалдемокрација прије парламентарних избора у просинцу 2011. помакнула с љевице у центар политичког спектра, док је новим програмским одредницама извршила претворбу из социјалдемократске у либералну странку, те је доласком на власт – заједно с главним коалицијским партнером Хрватском народном странком – Либералним демократима – започела примјену неолибералне економске политике, дефлацијску политику чији је темељ фискална дефлација, тзв. интерна девалвација.
Тако је архитектура политичког сустава, како је то назвао Славој Жижек, саздана од “десне деснице” (странке десног центра, конзервативне и националистичке странке те либералне странке, у Словенији: СДС, НСИ, СЛС, ЛДС, код нас су то – ХДЗ, ХСС, ХСЛС и ХНС – Либерални демократи) и “лијеве деснице” (странке традиционалне транзицијске љевице које су се компромитирале неолибералном економском политиком, у Словенији: Позитивна Словенија и Словенски социјалдемократи, код нас је то – СДП). Тако у политичком простору недостаје странка “нове љевице”, демократски покрети који би се заузимали за већи утјецај друштвене солидарности и равномјерну расподјелу друштвеног богатства, уз усвајање модерне неконвенционалне економске политике и стварне друштвене, односно политичке промјене.
Преузето: http://www.forum.tm/vijesti/zasto-vladajucima-nije-u-interesu-puna-zaposlenost-1126
