Крис Хеџиз : Учините да богати паниче
ПРЕВРАТ ДОЛАЗИ. ЉУДИ МОРАЈУ БИТИ СПРЕМНИ. АКО СМО СПРЕМНИ, ИМАТИ ЋЕМО ШАНСУ.
Свесна да је порастом немира постала разоткривена, корпоративна држава милитаризирала је полицију, лишила нас правне заштите, одузела нам законодавна тела, судове и масовне медије, изградивши највећи систем омасовљеног надзора у историји.
Корпоративним богаташима није битно ко ће победити на изборима, као што им је небитно ко ће бити изабран у Конгресу. Богати имају моћ. Бацају новац на своје фаворите као што стављају готовину на тркачог коња. Новац је заменио гласање. Богати могу згазити све који не играју по њиховим правилима.
А политичке елите – које слине на плен што су га добили од корпоративних господара којима су нас продали – схватају игру. Баш као у случају породице Клинтон, Барак и Мишел Обама напустиће Белу Кућу заједно с много милиона долара. Ако већ нису мултимилионери, ваши изабрани представници у Сенату ће то свакако постати чим оду из владе у корпоративне одборе или на позиције у лобистичким фирмама.
Не живимо у демократији. Живимо у политичком систему у којем је мито легализовано и који ексклузивно служи корпоративној моћи, те је прожет пропагандом и лажима. Ако желиш промену у коју можеш веровати – УНИШТИ СИСТЕМ. Не може га се мењати тако да се сарађује с њим. Дубока социјална и политичка трансформација је призната у законима и на судовима, али тамо никада није покренута. Радикална промјена увек долази одоздо. Докле год је наш поглед подигнут према моћнима и докле год наде полажемо у реформацију система корпоративне владавине, остати ћемо поробљени. Сам систем је покварен и мора бити замењен.
Морамо изградити масовне покрете који ће ући у савез с независним политичким странкама, што је тактика коју је користила Сириза у Грчкој и Подемос у Шпанији. Политичка акција без подршке радикалних масовних покрета неминовно постаје површна. Само изградњом милитантних масовних покрета који гаје неумољиво непријатељство према систему корпоративног капитализма, империјализма, милитаризма и глобализације, могуће је повратити нашу демократију.
Морамо се организовати око више захтева око којих нема преговора. Морамо размонтирати механизме које богати користе за контролу моћи. Морамо уништити идеолошки и законски систем који оправдава корпоративну пљачку. То се зове РЕВОЛУЦИЈА. Она се темељи на враћању моћи из руку корпоративних олигарха у руке грађана. Ово се неће догодити апеловањем, него плашењем корпоративне владавине. Та власт ће, као што смо видели у Балтимору, бити престрављена једино кад изађемо на улице. Не постоји други начин.
“Богати су поражени једино у случају кад беже да спасу животе”, забиљежио је историчар Ц.Л.Р. Џеимс. Док год не видиш богаташе како панично беже из дворана Конгреса, финансијских храмова, универзитета, медијских конгломерата, ратне индустрије и њихових ексклузивних затворених заједница те приватних клубова, политика у Америци ће бити фарса.
За већину људи је јасно да се организовање политичког и друштвеног живота око диктата тржишта показало катастрофалним за радне мушкарце и жене. Обећано благостање које је требало настати подизањем стандарда преко “кап-по-кап економије” разоткривено је као обична лаж.
Свесна да је порастом немира постала разоткривена, корпоративна држава милитаризирала је полицију, лишила нас правне заштите, одузела нам законодавна тела, судове и масовне медије, изградивши највећи систем омасовљеног надзора у историји. Уколико се не буде контролисала, корпоративна моћ ће усисати задњи делић профита из друштва и екосистема пре него што се уруши, она не поседује само-наметнута ограничења и нема ни спољне лимите. Само их ми можемо створити.
Желимо ли се спасити од претеће финансијске и еколошке катастрофе, морамо изградити покрете чији ће бескомпромисни циљеви бити укидање корпоративне владавине. Бројне корпорације, укључујући банке, енергетске компаније, сектор здравствене заштите и одбране, морају бити растурене и национализоване…
… Немојте очекивати да ће корпоративни господари рата и трговине добровољно допустити да се ово догоди. Они на то морају бити присиљени. За револуције је потребно времена. Често их започиње једна генерација, а завршава друга. “Они који први уложе у државу уједно су и први које ће прегазити њезина пропаст”, написао је 1580. године Мишел де Монтен. “Ретко у плодовима побуне ужива онај који их је узроковао; његово ударање по површини воде исплатиће се другим власницима рибарских мрежа”.
Радикални покрети често су своји најгори непријатељи. Активисти унутар њих имају лошу навику да се сукобљавају око детаља доктрине, стварајући контрапродуктивне расколе, погрешно тумачећи моћ и дајући допринос коначним аутодеструктивним унутрашњим борбама. Када пажљиво не процене властиту снагу и тренутак за удар, неретко се прецене и бивају сломљени. Држава користи своје богате ресурсе да се инфилтрира, надзире и оцрњује групе, те да хапси или убија вође покрета. Сви устанци имају вође, чак и они где вођа наводно нема. Успех није загарантован, посебно ако у обзир узмемо ендемски ниво насиља у америчком друштву.
Без обзира што се догодило, ланчана реакција која доводи до побуне је покренута. Већина људи схвата како су наша очекивања боље будућности постала у потпуности нереална, не само за нас, него и будућност наше деце. Ова спознаја је запалила фитиљ. Данас је раширен губитак вере у постојеће системе моћи. Воља за владањем слаби међу хедонистичким и декадентним елитама. Унутарња корупција је постала огромна и транспарента. Влада је презрена.
Као и бројна друга предреволуционарна друштва, нација иде у кризу. Лењин је писао о предусловима за успешну побуну – “Фундаментални закон револуције, који је потврђен у свим револуцијама, посебно у све три руске револуције у 20. веку, је следећи: за настанак револуције није довољно да израбљиване и потлачене масе постану свесне немогућности живота у старим околностима па захтевају промене. Да дође до револуције, потребно је да тлачитељи не могу живети и владати на стари начин. Само кад ”ниже класе” не буду хтеле тај стари поредак, а ”више класе” не буду могле наставити по старом – револуција ће превладати.”
У тренутку кад пешадија елите – полицајци, судови, државни службеници, медији, интелектуална класа и војска – изгубе вољу за одбраном режима, то ће бити његов крај. Кад ови државни органи одбију наређење да спроведу репресивне мере – као што је уклањање грађана из паркова, хапшење па чак и пуцање у демонстарнте – стари ће се режим урушити. Кулиса моћи изгледа нетакнута уочи револуције, али трулеж, невидљива из спољњег света, постојано нагриза унутрашњу структуру. А када дође до урушавања умирућег режима, то ће се догодити вртоглавом брзином. ПРЕВРАТ ДОЛАЗИ. ЉУДИ МОРАЈУ БИТИ СПРЕМНИ. АКО СМО СПРЕМНИ, ИМАТИ ЋЕМО ШАНСУ.
Извор : Truthdig