Korisni i manje korisni poslovi

Zamislite život u jednom većem gradu, u kome štrajkuju istovremeno: služba gradske čistoće, vrtići, bolnice i medicinsko osoblje, škole, policija, sudovi…. Kako bi funkcionisao taj grad i kako bi se to odrazilo na njega, tokom na primer, trajanja štrajka u kontinuitetu mesec dana?
Sada zamislite jednu drugu situaciju: mesec dana štrajka berzanskih brokera, PR menadžera, korporativnih lobista, raznih konsaltera, telemarketera, HR stručnjaka, bankarskih eksperata za procenu rizika, time-share trgovaca… U kome od 2 slučaja bi se nepostojanje nečijih aktivnosti više osetilo?
Jasno je da je odgovor – u prvom slučaju. Međutim, šta je ovde zanimljivo? To da su poslovi sa drugog spiska puno plaćeniji od poslova sa prvog. I još nešto: poslovi sa prvog spiska spadaju u one iz proskribovanog i “neproduktivnog” javnog sektora, dok su ovi drugi uglavnom primer modernog poslovanja za kakvo se govori da nam u budućnosti treba.
Kako smo došli do toga da aktivnosti koje mnogo više doprinose društvu i zajednici, budu označene kao neproduktivne, a nasuprot njima, aktivnosti za koje bar polovina ljudi i ne zna da postoje, i čemu služe, budu predstavljene kao poslovi budućnosti? Mnogo je različitih razloga za to, ali hajde da vidimo postoji li neka objedinjujuća svrha za ovaj drugi skup poslova.
Statistika kaže da SAD imaju tačno 17 puta (i slovima sedamnaest puta) više advokata nego Japan. Znači li to da su SAD 17 puta više pravna država od Japana, ili da je zaštita ljudskih i građanskih prava u toj zemlji 17 puta veća? Naravno da ne. Mnoge advokatske firme u SAD bave se kupovinom patenata u ime velikih kompanija, kako bi ove mogle namicati sebi ogroman novac u ime copyright prava. Taj višak advokatskih poslova u SAD se uglavnom odnosi na sličan spektar delatnosti.
Dakle šta je suština većine poslova oko kojih se vrti veliki novac: ne stvaranje nove vrednosti, ne konkretna vidljiva korist za društvo, već beskonačno presipanje zarade i moći unutar uskog kruga ljudi i korporacija.
Da se razumemo – nemam nameru da potcenjujem bilo čiji posao, znanje i trud. Većina poslova kojima se bavimo ne spada ni u one koji striktno donose korist društvu (to u novije vreme ne važi nažalost ni za one iz prve grupe) niti u one skroz nekorisne – većina je nešto između. Za rad u danas profitabilnim sektorima, potrebno su mukotrpno obrazovanje, odricanje i veštine. Stvar je u nečemu drugom – zamislimo šta bi bilo da je sav taj talenat i trud uložen u kreiranje novih vrednosti i kvaliteta, umesto u održanje statusa kvo. Možda bismo imali leteće automobile, poput onih u “Povratku u budućnost” ili izgrađene gradove na vodi ili pod vodom? A možda bi se konačno i otkrio lek za rak? Eto, u tome je stvar.