Ја, Данијел Блејк (2016)

Синоћ нисам могао да спавам. Дуго, до пред зору. Одгледао сам филм Ја, Данијел Блејк. Ко после гледања оваквог филма може мирно да се окрене на другу страну и заспи, тај и није људско биће. Бар не онакво како сам ја замишљао да би људска бића требала бити.

Јутрос потражим по интернету шта други кажу о овом филму и посебно ми се свиди рецензија Новака Говедарице на Стерео Арт Магазину. Преносим вам импресије овог аутора:

Филмска критика: “Ја, Данијел Блејк” Кена Лоуча

Када не буде више Кена Лоуча – а тренутно је у осамдесетим годинама, један од најстаријих активних редитеља данашњице – ко ће остати да, у области филмске умјетности, брани права радничке класе? То ми је питање поставио колега, филмски критичар из Хрватске, врстан познавалац филмографије истакнутог британског синеасте, који је већ својим антологијским дебијем “Кес” с краја шездесетих поставио оквир сопственог друштвеног, боље рећи хуманистичког ангажмана као филмског аутора.

У његовом последњем, деветнаестом играном филму “Ја, Данијел Блејк”, награђеног Златном палмом у Кану и наградама публике на другим познатим филмским фестивалима, редитељ освјетљава изнутра животе припадника понижене и потлачене радничке класе сабијене у жрвањ бирократског државног система.

Главни јунак – у блиставом тумачењу непрофесионалног глумца, станд уп комичара Дејва Џонса– пролази кроз наизглед непремостиве недаће, јер је због срчаног удара принуђен да паузира са послом. Столар по професији, још увијек се осјећа добро и нада да ће се запослити, али поштује препоруке љекара који му то, због здравственог стања, не препоручују. Будући да нема примања, одлази да први пут потражи помоћ државе, гдје га дочекују службеници огуглали на људску патњу, који слијепо прате прописану процедуру. За њих су све то бројке, статистички случајеви, норма коју испуњавају у својим топлим канцеларијама. Они који то не чине, као једна од службеница са којом Данијел успоставља кратки, људски контакт, брзо бивају упозорени да не праве “преседане”. Тамо упознаје самохрану мајку двоје малољетне дјеце, која се управо преселила из Лондона у раднички Њукастл, безмало без пребијеног пенија; помаже им да се смјесте у стан без струје, јер не могу да је приуште.

Уводне секвенце ненаметљиво нас упознају са свакодневницом све сиромашнијих протагониста и промјеном која се десила у њиховим животима, али без примисли сажаљења или патетизације проблема у којима су се нашли. Томе увелико доприноси позитивна енергија коју на друге шири Данијел, његов урођени животни оптимизам, виталност и одлучност да се не преда, иако је удовац који закорачује у шесту деценију живота, без перспективе да ће бити много боље. Но, упоран је у науму да се избори са бирократским заврзламама, као и у жељи да помогне Кејти ( у веома дирљивој глумачкој интерпретацији Хејли Сквајерс), њеном дјечаку и дјевојчици, колико је то у његовој моћи.

У кадровима када заједно корачају улицом (фотографија горе), на путу до банке хране, приказани су као једна породица, са присном топлином која је присутна у свим заједничким сценама. Али сцена у банци хране -у којој је најмање пензионера и физички немоћних грађана- кулминира изненадним крахом главне јунакиње, након чега бива дубоко посрамљена, скоро сломљена. Интензитет минималистичким средствима приказаних емоција у тој једној, језивој реалистичкој ситуацији – нешто што се заиста збило а сценариста Пол Леверти, иначе стални сарадник редитеља, “преписао” је из живота – дубоко узнемирава гледаоце, “кнедле” се згушњавају у грлу и доле у грудима, а туга и очај стапају у једно. Уједно, уз саму завршницу филма, то је најпотреснији и најболнији моменат, изазван не уметнутом драматуршком интервенцијом, већ постепено изграђен неореалистичном нарацијом са натрухама натурализма илити простим слиједом сувислих догађаја који се склапају у ужасавајућу цјелину, резултирајући оним што се све рјеђе дешава у кинима – публика остаје непомична у сједиштима док одјавна шпица тече, искрено дирнута и забринута над оним што је видјела на платну (а можда и негдје на улици, нпр. покрај контејнера у који кришом вире усамљени пензионери).

А видјели смо још једну причу о неправедној борби против безобзирног система, исприповједану суптилним стилом тако да се бруталност истог камуфлира, али не прикрива његова изопачена суштина; о снази појединаца који не желе да се помире са понижавајућим поразом (који им систем намеће); о херојству “малог човјека” који жели да живи као свако “нормално” људско биће, па макар био мали.

[embedyt] http://www.youtube.com/watch?v=ahWgxw9E_h4[/embedyt]

 

Данијел Блејк је синоним за достојанство Човјека, за праведнију друштвену реалност за коју се цијелог живота бори(о) Кенет Лоуч. Кенов хероизам и активизам утицао је на његове колеге, поједине режисере, а прије свега на гледаоце широм свијета током протеклих пола вијека, дакле и на дио публикума посрнулог краљевства Велике Британије и Сјеверне Ирске. Немојте се (само)заваравати да је ово само острвска прича, јер је то, нажалост, стварна (рендгенска) слика већег дијела човјечанства данас, а Црна Гора није пелцована од надируће болештине зване безосјећајни, бестидни неолиберализам који жртвује своју најслабију дјецу и све своје старце.

Филмови попут овог подстичу да се постидимо (због других), да саосјећамо са другима, да схватимо страхове и спознамо биједу стотина хиљада маргинализованих становника који су неријетко приказани као неспособни, небитни, као нездраво ткиво једног друштва. Да се запитамо какво је то друштво, које би могле бити консеквенце ако се исто ускоро не модификује, те како бисмо ми ходали у ципелама Данијела Блејка, и колико дуго? Да ли су веће шансе да нам се нешто слично деси данас, него сутра?

За јуче је ионако прекасно.

Оцјена: 8/10