Извори тоталитаризма
Још у прошлом веку су неки људи препознали опасности времена које долази и где се реалне замке и опасности крију: не у ауторитарним вођама и диктаторима (јер они су пролазни), већ у систему који се претвори у један лавиринт из кога излаза нема.
Не тако давно био је неупитан следећи принцип: за једно стабилно и успешно демократско друштво неопходно је да постоје инстутуције. Јаке институције су онда довољне да одбране демократски поредак од евентуалног узурпатора. Дакле све и да неки потенцијални диктатор дође на власт, неће битно моћи да наруши уходане демократске механизме. Начелно – ово и даље важи, мада је у извесној мери концепт ушао у кризу и почео да се љуља.
Код овога постоје два основна проблема: први се сам намеће од себе – када инстутуција нема, ко то треба да их изгради и колико дуго тај процес треба да траје? Други, рекао бих још важнији, је следећи: шта ако институције саме по себи постану проблем, односно шта ако институције буду те које су носиоци ауторитарног и недемократског поретка?
Ова дилема уопште није нова и била је доста актуелна у XX веку. Рецимо, код Кафке, у “Процесу”, главни је јунак немоћан пред системом. Њега не прогања неки конкретан моћник, нити група моћника, већ отуђени бирократски механизам. Или, хајде, можда ово није најбољи пример, јер несрећни Јозеф К. није жртва прогона који је политички.
Али и нпр. код Орвела (1984) имамо пример тоталитарне технократске суперструктуре, где истина постоји и Велики Брат, али више као отелотворење воље тог бирократског апарата, а не као онај који је тај апарат упрегао у корист своје самовоље. Коначно, “Врли Нови Свет”, описује савршену деперсонализовану диктатуру, где органи репресије нису чак ни потребни.
Значи, још у прошлом веку су неки људи препознали опасности времена које долази и где се реалне замке и опасности крију: не у ауторитарним вођама и диктаторима (јер они су пролазни), већ у систему који се претвори у један лавиринт из кога излаза нема.
Џамбул, Народни фронт