Изборна бајка о успаваној лепотици и зачараном принцу – 2017
Ко би могао бити ”изабрани” који ће стати на чело левице, председнички кандидат иза кога ће стати сви искрени, прави левичари? Ово питање се врти по бројним левичарским групама и међу појединцима на друштвеним мрежама али одговор се не налази. Ми ћемо покушти да га у овом тексту пронађемо.
Коме је баш до политике, тај нешто помало и помиње предстојеће председничке изборе у Србији. Понегде се спорадично помене и могућност још једних ванредних парламентарних избора уз председничке. Време је слава и празника, политика је секундарна ствар у овом учмалом друштву.
Међутим, празници су пред носом и брзо ће проћи, а онда нам остаје још 3 месеца до избора. Мало или довољно времена? Како за кога, а оне који би требало да представљају праву, истинску левицу, то питање се изгледа не дотиче.
Хоће ли левица још једном бити само неми посматрач? А онда истресати свој чемер по друштвеним мрежама и авангардним сајтовима који имају педесетак посета дневно? Ако смо и свесни да је један од владара из сенке Србијом, Дејвид Петреус, бивши директор ЦИА, који је посредством инвестиционог фонда “KKR investment” купио SBB, Grand, TV N1, b92, Prvu и још десетак медијских кућа и да са таквом власничком структуром медија немамо никакву шансу на изборима, зар не би ипак требали бар нешто да покушамо? Да искористимо бар и тај минимум простора у медијима који би нам обезбедила предизборна кампања. Да покушамо да тим једним малим, кратким, али искреним и пуним љубави пољупцем, пробудимо ”успавану лепотицу”, заспалу у овом тамном вилајету, окруженом густом шумом и трновитим жбуњем.
Поставља се питање, ко је тај кога би левица послала да пронађе и пољуби успавану лепотицу или можда, имамо ли принцезу која би пољубила жабу како би скинула магију и вратила зачараног принца?
Ко би могао бити ”изабрани” који ће стати на чело левице, председнички кандидат иза кога ће стати сви искрени, прави левичари? Ово питање се врти по бројним левичарским групама и међу појединцима на друштвеним мрежама али одговор се не налази. Ми ћемо покушти да га у овом тексту пронађемо.
За разлику од либертаријанаца и десничара, који у предизборној кампањи морају да лажу или прикривају суштинске истине о претварању 99% становништва у обесправљене марионете и неку врсту ”слободних робова” у замену за шарену лажу, али зато имају ”рођених вођа” и за извоз; левичари имају идеју и програм, морална, хуманистичка начела блиска сваком човеку, али немају вође!
Пре него што се осврнемо на појединце, погледајмо странке и групације које по Википедији чине левицу у Србији данас:
Регистроване политичке странке
Удружења грађана, групе грађана и политички покрети
- Комунисти Републике Србије [1]
- Комунистички Покрет Србије [2]
- Удружење комуниста Југославије у Србији [3]
- Југословенски центар Тито [4]
- Покрет Народни Фронт [5]
- Покрет за Слободу [6]
- Црвена иницијатива [7]
- Леви самит Србије [8]
- 4. Мини Југославија [9]
Нерегистроване групације
- Комунистичка партија Југославије [12]
- Народно ослобођење Југославије [13]
- Маркс21 [14]
- Марксистичка организација Црвени [15]
- Револуционарна народна партија-Фронт [16]
- Комунистичка интернационала [17]
- Нова комунистичка партија Србије [18]
Анархистичке групације
- Анонимуси (хакерска група)
Очигледно је да међу регистрованим политичким странкама има мало истинске левице. Неке више и не постоје, а остатак чине углавном странке социјалдемократске оријентације, левог центра или чак центра. Све у свему, прокламовани или не – ипак су то махом либертаријанци, па макар се и скривали у социјалистичкој кожи!
Комунистичка партија је на претходне изборе изашла у коалицији са СПС и ЈС и тако добила једно посланичко место у Народној скупштини. Како ствари стоје, боље да ни то једно место нису добили, јер је дошло до раскола око мишљења како и кога Јошка Броз, унук славног деде, представља у парламенту? Уосталом, шта Комунистичка партија данас нуди народу? Пароле, певање партизанских песмица и чекање да Тито васкрсне? Мало је то.
Па ко онда данас чини левицу у Србији?
Чине је масе незадовољних радника, прекаријат, радничка класа сама по себи. Уз њих сељаци, пензионери, студенти на државним факултетима. Левицу чини 628.000 људи у Србији, односно 8.9% становништва који по ‘’Европској мрежи против сиромаштва’’ спадају у категорију апсолутно сиромашних, а требало би да је чини и остатак од око 40% становништва које живи на граници сиромаштва.
Дакле, 40% становништва Србије минимално, чини левицу – само то нема ко да им објасни!
Ко би требало да иступи испред наведених категорија и да придобије 2017. тих 40% гласова? Овако је то изгледало у неким мојим приватним разговорима са појединим члановима Покрета Народни фронт. Дакле, ово је лични став мањег броја појединаца, а не покрета – да се разумемо.
Јово Бакић – социолог, доцент на Филозофском факултету Универзитета у Београду, политички аналитичар и друштвени критичар. Рођен 1970. у Београду. Човек без мрље у каријери, без скандала и ”репова” на основу којих би га либертаријанци и десничари могли дискредитовати и представити негативно у народу. Интелигенција, образовање, стручност и реторичност му се не могу оспорити. За неупућене, постоји више видео записа у којима можете погледати ставове и иступање Јове Бакића. (Погледај ОВДЕ). Идеолошки стоји чврсто на принципима правог, бескомпромисног левичара. Учествовао је у писању програма Левице Србије, али се касније разочарао у тај покрет.
Цитат: ”Моја вера у Борка Стефановића делом је била и последица наивности, преценио сам га. Левица Србије је гомила рециклираних кадрова ДС, што је рецепт за пропаст.”
О напредњацима: ”Напредњаци промовишу наопак систем вредности, чије је оличење покондирена тиква Зоран Бабић.”
Мото: ”Боље 50 оних који вреде него 50.000 прелетача који су никакви, јер само честити и неукаљани могу привући бираче.”
Човек који ”предвиђа будућност”: ”Парламентарни избори у Србији биће расписани на пролеће јер СНС-у Ивица Дачић више није потребан као премијер” (05.01.2014.)
О држави: ”Не плашим се да кажем – држава нам је део мафије. Мени је било тешко када сам то схватио, а да изговорим није ми тешко. Ако се ми плашимо да изговоримо оно до чега смо дошли употребљавајући здрав разум, онда са нама нешто није у реду. Идите до врага, и ви и ваши државни удари и ваша застрашивања. Не пристајемо на то и то не допуштамо јер смо поносни грађани ове земље. У случају да он (Александар Вучић) заиста жели да се обрачуна са мафијом, њему заиста живот може да буде угрожен, али ми то до сада и нисмо баш видели. То су глуматања јер ова читава држава јесте јефтини циркус у коме глуме рђави кловнови. Најрђавији кловн је председник Владе. ”
Цитати:
,,Не можеш бити левичар ако спроводиш неолибералну политику, као што то раде СПС или Покрет социјалиста – и то се у последње четири године спроводи најтврђа таква политика која је икада постојала на овим просторима. Ту од левице нема ни Л. Али баш зато што оне нису истинска левица и што су дубоко компромитоване, настаје простор за истинску левицу.’’
,, Волео бих да се напусти размишљање о власти опозиције у Србији. Време је за друштвене покрете. Политички систем је толико труо, да он мора да пропадне. За Србију је спас да политички систем, овакав какав је, потпуно пропадне. Најбоље би било када ни једна странка не би преживела. Потребне су потпуно нове политичке снаге које ће из темеља мењати начин политичког понашања.’’
„Тешко иде. Кључно је што немате приступ средствима масовног општења, односно телевизијама са националном покривеношћу са којих се информише шездесет одсто људи. Ако немате приступ, онда морате ићи од села до села, од града до града, а онда сте увек под сумњом: шта ће он овде? Зашто нам ово прича? Ко га је послао? Уопште није лако.“
„Прво је потребно да се изнесу примарне ствари које могу да се ураде чак и у капиталистичком систему“, каже Бакић. „Рецимо да обичан грађанин може да се чује, што сада није случај. Или услови рада, који постају горући проблем. С једне стране скромни, али оствариви захтеви, а с друге стране истицање смелих циљева. То је прављење разлике између тактичког и стратешког плана. Стратегија је свргавање капитализма, али дотле треба постићи низ тактичких победа.“
На крају, када смо се сложили да је Бакић наш савршен кандидат за председника Србије, на питање новинара dw.com да ли је оптимиста што се тиче настанка и успеха, за сада непостојеће, левице у Србији, он каже овако (06.12.2016.): „Нисам уопште оптимиста. Јер левица је, не само у Србији него у целом свету, у веома дефанзивној позицији“, каже Бакић. „Можете у Србији маштати о чему хоћете, али без промена у Немачкој, Француској, Великој Британији или Италији, не може ни бити правих промена. Ми смо дубоко у капиталистичком систему и промене не могу доћи са периферије. Погледајте Сиризу – поломљена јој је кичма да не би била вирус, а поломљена је лако јер се ради о малој земљи на полупериферији, која је при томе и презадужена.“
Да су овако размишљали револуционарни покрети широм света, човечансрво би било ускраћено за искуство да види спровођење прелазног периода ка комунизму у пракси. Видели смо више модела, међу њима и најбољи (са свим манама које је историјски тренутак носио) – радничко самоуправљање! Многи ће рећи – јесте, али имали смо СССР и Црвену армију уз себе! Да, али до 1948. а затим смо пронашли свој пут и баланс… Све док им (либертаријанцима) нисмо дозволили да извуку на површину оно најгоре у човеку, док нисмо дозволили себи да на чело пустимо неспособне или ”продане”, себичне и саможиве… и ту нам је био крај.
Сада, на тим искуствима треба градити ново друштво. Искључити мане које смо кроз једно искуство у пракси могли да уочимо. А то искуство до данас не бисмо имали да смо чекали на промене у Немачкој, Француској, Великој Британији или Италији… И, Јово, будимо реални, те промене нећемо дочекати.
Дакле, мој лични став: Јово Бакић је сјајан кандидат за председника Србије и чак и да не успе, као што не би ни успео на следећим председничким изборима, и као кандидат би већ могао да учини много за уздизање левице на политичкој сцени Србије. Могао би да је поново приближи народу и да јој донесе стратешки важну позицију за наредне битке, кроз које би на неким следећим изборима, пет година касније, дефинитивно и победио у избору за председника Србије. Дакле, Јово Бакић би могао бити најзначајнија фигура за левичарску будућност Србије, али уколико превазиђе страх од могућег неуспеха, неодлучност, дефетизам и пацифизам у себи!
На жалост, са Јовом Бакићем би се и завршила листа кандидата око које постоје какве-такве сагласности и иза кога би могли стати сви левичари Србије без изузетка! Ипак, ја ћу поменути још нека имена, покушавајући да изазовем коментаре и полемику на овај текст!
Ратко Крсмановић – дипломирани филозоф , публициста. Као и у случају Јове Бакића, ни Ратку Крсмановићу се не може оспорити интелигенција, образовање, стручност и реторичност. Такође, идеолошки стоји чврсто на принципима правог, бескомпромисног левичара. Предност у односу на Јову Бакића би му могао бити офанзивнији наступ, оштрина, утисак снажније личности и сигурности, харизматичност. Делује одлучније у борби за левичарске идеје и намери поновног успостављања прелазног периода ка комунизму. Међутим, Ратко је због таквих својих ставова, моралних принципа и понашања често био жртва либертаријанаца и десничара, који би вероватно опет рукама и ногама копали да пронађу прљав веш код овог морално неупрљаног човека, којег је лакше дискредитовати код неуког народа.
Између осталог, Ратко Крсмановић је рођен у Црној Гори, а у Србији су бројни они који сматрају да је Србија уништена и опљачкана управо захваљујући Србима из Црне Горе, који су једно време у Србији виђени као ‘’рођени руководиоци’’, којих је Србима из Србије више преко главе. После њих смо се окренули на аустро-Србе, како неки називају бројне истакнуте руководиоце и политичке ‘’вође’’ пореклом западно од Дрине и Дунава. Само из тог разлога, добар део народа би подозриво, или никако стао иза Ратка Крсмановића. Док у народ српски не допру поново речи Момира Булатовића, бившег председника Црне Горе, ово би могао бити проблем за председничку кандидатуру Ратка Крсмановића: ‘’Док сам ја водио Црну Гору и док није било битно да ли сте Србин или Црногорац, тада је на попису било осам одсто оних који су се изјаснили да су Срби. Када је почела да се води антисрпска политика, на последњем попису је било 32 одсто Срба. Када бисте сада рекли да ће Срби имати приоритет у запошљавању у државној служби, било би 64 одсто Срба. Ми јесмо и Срби и Црногорци, и када то буде схваћено или враћено, Црна Гора ће се вратити својој души и неће се пребројавати.’’
Следећа ствар која нема везе с везом, али коју би противници потрчали да искористе је чињеница да је Ратко Крсмановић био Генерални секретар Југословенске левице (ЈУЛ), због чега је 9. октобра 2000. године и остао без посла. Ни крив ни дужан! ЈУЛ је остао у најружнијем сећању народа Србије, као интересна заједница, чији најистакнутији чланови су живели животе који су у тоталној супротности са прокламованим идејама тог покрета. Ратко је у ЈУЛ-у био из идеолошких разлога. Ни на крај памети му није било да се богати када је могао, али објасни ти сад народу да ‘’ниси зец’’…
Трећа ствар око којој би се сигурно ‘’пригодним речима’’ писало чисто ‘’ради подсећања’’ је да је Ратко Крсмановић наводно у ноћи између 15. и 16. маја 1995. године, минирао споменик Дражи Михаиловићу на Равној Гори. Како би ко на такво писање реаговао – не знам. Али, ја бих га због тога, све и да Ратко нема ништа са тим чином, још чвршће подржао! Шта да радим, присталица сам одлучнијих, борбенијих вођа, радије него реторичара.
Неки моји саговорници су Ратка Крсмановића назвали и де-моде политичарем за данашња времена, али зар није целокупна левичарска идеја постала де-моде последњих година? Лично сматрам да би и Ратко, једнако као и Јово, понављам: Чак и да не успе, као што не би ни успео на следећим председничким изборима, и као кандидат већ могао да учини много за уздизање левице на политичкој сцени Србије. Могао би да је поново приближи народу и да јој донесе стратешки важну позицију за наредне битке, кроз коју би на неким следећим изборима, пет година касније, дефинитивно и победио у избору за председника Србије.
Неки нови, млади кадрови, још мање познати широј јавности него Јово Бакић и Ратко Крсмановић? Матија Меденица из покрета Маркс21 можда (мада сам уместо овог имена могао поменути још ко зна колико имена младих људи – једнаке вредности, активних у десетинама расцепканих, минорних левичарских удружења и покрета)? Покрет Маркс21 је недавно иступио из Левог самита Србије јер се Маркс21 залаже за стварање борбене радничке партије, за разлику од левичара-елитиста, реторичара-паметница, револуционара за тастатуром и сличних модерних, фенси-левичара. Од стварања борбене радничке партије су у Левом Самиту Србије одустали или нису способни да ову идеју спроведу у праксу. Подржао бих дакле, чак и Меденицу, али реално, нема он довољно животног и радног искуства да би успео било шта да направи тренутно на политичкој сцени. Можда би био одлична подршка неком другом, сјајан агитатор, или нешто као нови Че неком новом Фиделу, али нови Фидел он дефинитивно није.
Многи су пробали на друштвеним мрежама, па ево и ја ћу да им се придружим са истим питањем: Ко су ваши кандидати да стану на чело левице, евентуално да буду кандидати на предстојећим председничким изборима и зашто?
На крају, шта нам је чинити?
Ја бих то овако:
- Хитно организовати самит левичарских организација, удружења и покрета Србије, као и појединаца који се својим јавним радом и иступањем декларишу као истински левичари. Знам да су левичари сиротиња иза које не стоји капитал и страни финансијери, па им није лако ни да организују самит, а камо ли шта више, али скупићемо паре некако – заједно.
- Један од циљева самита би био да помири ‘’теоретичаре’’ и присталице борбених радничких покрета, а ради заједничког наступа на предстојећим изборима. Изабрати заједничког кандидата за председничке изборе и евентуално утврдити листу за парламентарне изборе.
- Усвојити план будућих заједничких активности, како у току предизборне кампање, тако и у пост-изборним свакодневним активностима на испуњењу циљева преузимања власти из руку узурпатора и израбљивача од стране народа.
- Присталице борбених радничких покрета могу искористити самит за упознавање и зближавање, у циљу евентуалног формирања фракције у оквиру јединственог покрета.
- Они који су и против јединственог политичког наступа институционалним средствима борбе као што су избори, али и против ванинституционалног модела деловања, у ствари нису низашта и са таквима треба раскрстити и пустити их да наставе са својим радом који ће у том случају личити на активности некакве секте која чека неког свог Годоа; уз јасно ограђивање левичара од таквих status quo елемената.
- Искористити самит за идентификовање ‘’убачених елемената’’, односно маскираних либертаријанаца међу формално прокламованим левичарима.
На крају, ако самит буде промашај, а избори још једна фарса, остаје нам само да се вратимо изворима (цитат, Манифест комунистичке партије):
Комунисти с презиром одбијају да крију своје погледе и намере. Они изјављују отворено да се њихови циљеви могу постићи само насилним рушењем читавог досадашњег друштвеног поретка. Нека владајуће класе дрхте пред комунистичком револуцијом. У њој пролетери немају шта да изгубе сем својих окова. А добиће читав свет.
Пролетери свих земаља, уједините се!
Зоран Арсић, Народни фронт
