ИВИЦА КОСТИЋ : РЕАЛНИ КАПИТАЛИЗАМ И СУНОВРАТ ДРУШТВА (први део)

После нешто више од 2 века капиталистичке доминације, човечанство се суочава са низом међусобно повезаних криза које угрожавају само постојање наше врсте и наше планете. Трећина становника Земље нема адекватну исхрану, хигијену, здравство и образовање. Свет се суочава са катастрофалном енергетском кризом, постојећи ресурси су осиромашен, а нови безбедни и одрживи, још увек нису развијени. У исто време, сагоревањем фосилних горива, загрева се планета са потенцијално катастрофалним климатским последицама за све нас. Ратови настављају да пустоше и масовно односе људске животе , а постојање и развој новог оружја за масовно уништење носи несагледиве опасности и још веће страхоте које долазе. Ко је одговоран за овакво стање? Наравно, систем који је претходна два века био доминантан … капитализам.

Капитализам

Термин „капитализам” је настао од његових најранијих заговорника, а не од стране његових противника. Он означава тип друштва у коме класа људи који поседују индустрију (средства за производњу) и трговину у великој мери обликују економска, социјална, културна и политичка дешавања. Ова капиталистичка класа користи своју моћ да извуче вишак вредности од оних који изнајмљују свој рад, наиме, од радничке класе.

Капиталисти, који поседују средства за производњу (индустријска постројења и машине, земљиште, енергију и сировине, итд), плаћају радницима надокнаду у замену за њихову радну снагу. Али људска бића су способна да произведу више вредности кроз свој рад од вредности наднице која им је потребна да би могли да задовоље основне животне потребе. Овај “вишак” вредност присваја послодавац када се производи тог рада продају као роба по нормалним тржишним ценама. Присвајање вишка вредности је суштина капиталистичке експлоатације и његовог постојања. Екстремна експлоатација робовског рада у колонијама крајем 18-ог и почетком 19-ог века, обезбедила је много сировина, супер-профита и свежег капитала од виталног значаја за индустријализацију и процват већине земаља Западне Европе.

Како се капитализам развијао, растуће тежње ка максимизирању профита довеле су до револуције у индустрији, трговини, науци, технологији, култури, политици и друштву у целини. У најразвијенијим капиталистичким земљама, неколико великих компанија, трустова и њихових синдиката успели су да монополизује сваку главну грану привреде. Основа овог развоја било је учешће и женског рада у кући како би се створио и одржао капацитет радне снаге која треба да произведе вишак вредности. Угњетавање жена у друштву, кроз одржање овакве њихове улоге, постало је још важније како за монопол капитала тако и радницима да се организују и боре за веће плате.

Кроз спој банкарског и индустријског капитала формирао се финансијски капитал, банке и друге финансијске институције почеле су да доминирају индустријом и трговином. Финансијски капиталисти користе кључне деонице, директорске положаје и кредите како би остварили ту контролу.

Империјализам

Монополи су били приморани, како би сачували и увећали свој капитал, да инвестирају и развијају послове ван граница своје земље. Конкретно, они су преузели контролу над сировинама и јефтином радном снагом, чиме се унапред умањује империјалистичка конкуренција. Све више и више оваквих монопола, представљених као транс-националне корпорације (ТНК), лоцирају неке од својих активности у најмање једној земљи ван своје матичне базе. Овакво проширивање економске моћи у већ-освојеним колонијама и “полу-колонијама” (номинално независним, али под страном економском доминацијом) су подржавале државне власти њихових “матичних” држава. Тако је капитализам, крајем 19. века, ушао у “империјалистичку” фазу

Главне карактеристике империјализма су дакле:
• “монополизација” (доминација над сваком граном националне економије од стране неколико гигантских предузећа),
• међу-империјалистичко ривалство (конкуренција) и
• колонијализам или, у земљама које су добиле званичну политичку независност, нео-колонијална супер експлоатација.

Сукоб између британских, немачки, француски, руски и других империјалиста кулминирао је у крвопролићу Првог светског рата (1914-1918). У царској Русији, корупција и неспособност једне велепоседничко-полицијске државе су помогле стварању савезништва између сељачке борбе против велепоседника и радничке борбе против капитализма. Од тога је и израсла Октобарска револуција 1917године, кроз коју су Бољшевици и њихови савезници одузели политичку моћ држави и створили Совјетски Савез.

У водећим капиталистичким земљама, захтев за “тоталним ратом” стимулисао је важне промене у производним снагама (постројења, машине, енергија, рад, технологија, итд) и економским односима међу друштвеним класама. Држава је преузела контролу над ратном привредом, промовисала монополизацију и методе масовне производње које су нагло подигле продуктивност рада. Рат је тиме убрзао фузију између економске моћи монопола и политичке моћи државе (влада и државне службе, парламент, полиција и обавештајне службе, оружане снаге, судови и затворски систем, локална самоуправа, итд ).

Резултат је био систем познат као “државно-монополистички капитализам”. Велики бизнис је почео да игра значајнију и директнију улогу у државно-политичким пословима, а држава да користи своју финансијску, дипломатску и војну моћ да заштити и промовише интересе монополиста. Капитализам је поново стабилизован средином 1920 године. Капиталистичка држава мобилисана је у борби против милитантних синдиката и покушаја револуције. Производни капацитети су расли брже од платежне (куповне) моћи радничке класе. Ова контрадикторност је поставила основе за финансијски крах из 1929 године и Велику депресију раних 30-их. Велика државна интервенција у привреди, укључујући и припреме за рат, започела обнову привреде и ублажавање социјалних услова у Британији, САД и другде.

У Немачкој, владајућа класа окреће се фашизму (који је сама створила), отвореној партијско-терористичкој диктатури у служби монопола капитала, како би поделила и уништила комунистички раднички покрет. То је делом и учињено у припремама за нови империјалистички рат који је требало да поново подели свет, а у корист немачког монопола капитала. У почетку, нацистичка Немачка је била у могућности да искористи анти-Совјетско расположење владајућих класа других империјалистичких земаља и ојача свој економски и војни положај. У Британији, Француској, Шпанији, САД, Кини и другде, комунисти су током 1930 водили борбу за стварање уједињеног фронта радничке класе као основу за шири народни фронт против долазећег фашизма. Совјетска влада, међународни комунистички покрет и радничка класа имали су могућност да користе поделе унутар империјализма, углавном између буржоаске демократије и фашизма, и да спрече уједињење фронта главних империјалистичких сила против Совјетског Савеза. То је омогућило пораз фашизма а рат претворило у рат за ослобођење људи. Други светски рат (1939-45) је такође обележио појаву САД као водеће светске империјалистичке силе, која је већ тад успоставила своје колоније и полу-колоније у Азији и Централној и Јужној Америци.

Ивица Костић, Комунистички покрет Србије