Иван Ергић  : Професионални спорт као зрцало аномалија друштва

Иван Ергић, некадашњи играч Јувентуса, Басела и Бурсаспора, даје своје виђење веза између професионалног спорта и национализма те улоге спорта као механизма нормализације агресивне компетитивности као капиталистичког друштвеног идеала.

У транзицијском, поратном и постсоцијалистичком друштву спорт постаје институција која акумулира фрустрације и репродукује национализам, шовинизам и нетрпељивости и као такав идеалан је инструмент за држање прекаријата и незадовољне младости далеко од зграда министарстава, фабричких дворишта и студентских домова. Спорт стоји ту заједно са свим другим облицима колективитета и масовним догађајима у којима све отуђенији грађанин добија снагу у колективном усхићењу. Стадиони и арене тиме се претварају се у инкубаторе национализма и шовинизма, а потомци осиромашене радничке и средње класе у класичан лумпенпролетаријат. Клупска, регионалистичка, националистичка свест је лажна свест, која спречава развој аутентичне класне свести. Национална или клупска застава замењује заставе и пароле о друштвеној правди, а бакља замењује молотовљев коктел.

Спорт као такав у себи већ носи такмичарску ноту бруталности и гладијаторства, која развија облик ратничке свести. Ту је важно рећи, невезано само за специфични балкански простор, да спорт као масовни феномен нема само инструментални карактер у политичком смислу, већ има и педагошку улогу јер репродукује дарвинистички модел понашања који треба да се натурализује и изгледа као природан. У том смислу запањујући је некритички однос чак и најврснијих теоретичара из левичарског спектра према професионалном спорту као секуларној религији нашег доба, који често перпетуира и учвршћује све аномалије на којима је изграђено капиталистичко друштво.

Поред тога, професионални спорт данас од самог спортисте ствара телесно и духовно осакаћену личност, и то није очигледно само мени као неком ко је добар део живота провео у професионалном спорту, него и самој јавности поводом сваког јавног наступа младог спортисте, што је већ добило пословичан статус. Међутим, уместо да се искрено и критички замисле због чега спортисти већином постају самозадовољни, некултивисани и нарцисоидни скоројевићи и надмени шминкери, јавност и друштво с једне стране бирају лицемерно згражавање или с друге стране обичну поругу и подсмех. Избегава се суочавање са чињеницом да само друштво ствара одређене слојеве који одрастају у специфичним условима, тако да су спортисти, као и навијачи, производ аномалија друштва као таквог, док се спорт и навијање покушавају инструментализовати за њихово одвраћање од борбе за праведнији свет. Због тога је важно да спорт заокупља пажњу младих људи и да њихови јунаци буду Давор Шукер или Синиша Михајловић, а не Раде Кончар или Иво Лола Рибар.

Национализам, политика и спорт нису повезани на специфичан начин само на балканском простору, већ су пикантерије типа који играчи не певају химну или шта скандирају навијачи уочљиве у свим земљама које су пред изазовима национализма, идентитета, интеграције, ксенофобије, мултикултуралности. Ово је запажено у земљама са великим бројем имиграната, као што су Немачка, Француска, Шведска, и у њима јако често долази до политизације која добија своју медијску динамику и наизглед таблоидни укус, а та питања су, по својој природи, јако опасна по друштво. Не морамо узимати регионална непријатељства подстакнута спортом као пример, рецимо оно у Мостару између Хрвата и Бошњака, довољно је погледати колико утакмице Енглеске и Немачке са собом носе изразити националистички набој, па да постане очигледно зашто се спорт често перципира као наставак рата другим средствима. Чак ако се не анализира структурално већ само феноменолошки, професионални спорт, све више сведен на свој дарвинистички аспект а науштрб естетског и етичког, готово увек носи печат белицизма и ратничког.

Спортиста је подлегао притиску јавности и постаје уочљиво како се грозничаво труди да у сваком јавном наступу докаже свој патриотизам. Доминантна квазипатриотска јавност успела је да га убеди да не може да буде прави родољуб уколико није изричит у свом национализму и чврстој оданости домовини, тако да он јако често и у свом матичном клубу, у свакој повољној прилици, истиче националне симболе и иконографију. Спортиста заборавља своје класно порекло – ако га је уопште икада био у довољној мери свестан. Наиме, велика већина спортиста рођена је у нижим слојевима и сиромаштву, у чији су свет већ на почетку продрли национализам и вера као идеологије које имају задатак да натурализују њихов друштвени положај, који им од почетка изгледа судбински, тј. “од Бога”. То се може приметити и код јужноамеричких фудбалера који већином потичу из фавела, код тамнопутих Африканаца из прашњавих провинцијских села, код Афроамериканаца у америчким гетима или пак код деце досељеника из прекарних предграђа европских метропола.

Тешко је остати релаксиран у свом идентитету и достојанству после свега шта су југословенски народи прошли или пред глобално-политичким изазовима којима су изложени. Међутим, јако је танка граница између наизглед бенигног национализма и радикалне ксенофобије, мржње и нетрпељивости. Када европска јавност реагује на расистичке, фашистичке и насилничке испаде навијача, онда постајемо забринути за имиџ земље која тежи демократским вредностима и прокламованом антифашизму. Међутим, много више од потребе да изгледамо цивилизовано у очима света, требамо да будемо забринути због суптилне и постепене фашизације друштва, која у одређеним политичким приликама прераста у политичке покрете и програме на шта, као што може да се види у последње време, нису имуне ни најнапредније европске земље. Стадиони онда неретко постају места инсценације, окупљања и организовања фашистоидних група, а посредно и места друштвене нормализације таквих тенденција.

Лумпенпролетаризација младих људи најјасније се огледава у кафанском и фолклорном национализму, који се онда испољава на спортским приредбама и колективним манифестацијама тог типа. Стадиони и арене тако постају места где се акумулира незадовољство прекаризоване младости, која је заједно са својим родитељима највећи “губитник транзиције”. Управо због тога, у транзицијском поретку, боље рећи хаосу дивљег капитализма, спорт као институција неретко добија врло специфичну и проблематичну улогу. Енергија која треба да донесе промену и устане против транзицијске неправде, уместо да постане свесна себе као класе, претвара се у ирационалну стихију која се води лажним идолима клуба или нације. С друге стране, успеси спортиста и национални набој нуде само тренутно задовољство и осећај повраћеног достојанства, изгубљеног недаћама и понижењима рата и неимаштине. Народњачки популизам је због тога увек близак спорту у којем влада ирационалност и ту се јасно види истородност политике и спорта, где не долази само до политизације спорта, већ спортизације политике – они конвергирају у слогане као “Форза Италиа” и сличне, док се сами политичари служе навијачком реториком и тоном.

Иван Ергић, april 2013.
цео текст – Le Monde diplomatique