Иван Ђиковић : За све наше Долорес

Од када имам „стално“ запослење, нисам отишао код државног лекара. Има томе више од тринаест година. Лажем вас, отишао сам једном, да, по закону,  изаберем доктора. Једном сам се, у међувремену, разболео, али сам лек потражио у приватној клиници. Не зато што не верујем државном лекару, већ зато што нисам могао да чекам. Коштало је. Нека је. Здравље је најважније. Зар не?
Од те давне 1999. године, до данас, из месеца у месец, уплаћивана је, за мој рачун, а на државни рачун, мања или већа свота новца, на име здравственог осигурања.
Нисам је ни једном искористио.
Зато, сваки пут када прочитам у новинама, или видим на веб сајтовима друштвених мрежа, молбе за самодопринос на име помоћи каквом болесном малишану, прокључам пун праведног гнева.
И бесан сам.
На себе, на првом месту. А онда и на друге.
На себе зато што не могу сав тај новац, једним потезом пера или једним кликом миша, да пребацим на рачун и за потребу малог болесника.
На друге, зато што, свих ових година, нису направили систем у којем тај новац, одмах, без да и помислим, оде тамо где је најпотребнији.
Наша земља, која улеће у вртоглаву спиралу смрти, мора да се стара о здрављу оних који долазе. Ни једна цена не сме да буде превисока када је здравље деце у питању. А после њих и нас„великих“. За почетак, ако другачије није могуће, нека се у тај чамац прво укрцају жене и деца.
Пре више од тридесет година, докторка Саша Божовић објавила је роман „Теби моја Долорес“. Посветила га је својој преминулој ћеркици, рођеној у италијанском логору, па затим избеглој у планине. Једини грех тог детета је тај да су јој оба родитеља волела своју земљу.
Други светски рат је убио милионе малишана, и са њима и малу Долорес. Потражите књигу и прочитајте је. Без обзира да ли се слажете или не са политичким мотивима, којих има, истина је да је то на првом месту исповест једне мајке, жене, малог људског бића у хаосу догађаја који надилазе и најпаметније. Докторка Саша је знала ко је крив за то што њено дете није рођено у породилишту, већ у прљавој затворској ћелији. Разумела је све страхоте страдања те давне 1941, без обзира што то није умањило њену личну бол. Знала је да је мала Долорес рођена и умрла без слободе, без мира, у времену без људског лика.
Какво оправдање имамо данас, у миру, у ’’демократији’’ и друштву које би волело да га назовемо хуманим. Како данас да оправдамо смрт која није морала да се догоди, не зато што није било лекова, знања, инструмената и технологије. Не зато што није било стотина људи, који су дали и били спремни да дају, не очекујући ништа за узврат. Не зато што је рат и страдање, већ зато што се од нереда не чини ред. Зато што они који одлучују о животу и смрти у овој земљу, не хају.
Како то да појмимо, а да не заурламо „Злочин!“ Убиство као производ немара.
И зато желим… не, зато захтевам, да здравствено осигурање за малолетнике буде апсолутно. Да покрива све од обичног систематског прегледа, до лечења на најскупљим светским клиникама. И нећу да чујем „нема“. Ако нема, сваки пут продајте колико год треба државних Аудија и Октавија. Снађите се.
Лека може и мора да буде.
За све наше Долорес.

Иван Ђиковић, Народни фронт/Компас