Хусинска буна
На јучерашњи дан 1920. рудари рудника Крека код Тузле подигли су познату Хусинку буну. Буна је угушена после 8 дана. 21. децембар се у СФРЈ обележавао као дан рудара.
Хусинска буна био је оружани отпор рудара рудника Креке против насиља органа државне власти у току генералног штрајка рудара Босне и Херцеговине, од 21. до 28. децембра 1920. године, назван по рударском селу Хусино код Тузле.
Мада је штрајк избио због владиног кршења споразума о висини надница, који је она сама потписала, проглашен је субверзијом. У њему је учествовало око 7.000 радника, а водила га је Комунистичка партија преко Савеза рудара, на челу са Митром Трифуновићем Учом.
Рударске породице у Брези, Креки, Тузли и Зеници исељене су из државних станова, а рудари мобилисани. Више од 300 исељених рудара из Креке, претежно Словенаца, повукло се са штрајкачким одбором у Хусино и друга села крај Тузле. Њихов отпор војсци, жандармерији и „Народној гарди“, које су покушале да странце протерају, а домаће рударе приморају на посао, у крви је угушен 28. децембра 1920. Погинуло је седам, а рањено више десетина рудара и сељака. Ухапшено је око 400 лица који су се солидарисала са штрајкачима. Сурови обрачун полиције и жандармерије с рударима у Босни и Херцеговини изазвао је општи револт и протестне акције радника широм земље.
Тринаест месеци касније хусинска буна је добила епилог у великом судском процесу вођеном у Тузли у јануару и фебруару 1922. Оптужница је теретила 350 рудара, а суђено је 20-орици учесника. Јуро Керошевић, оптужен за убиство жандара, осуђен је на смрт вешањем, а 10 рудара на временске казне од једног до 15 месеци. Против тог суђења и за спашавање Керошевића вођена је у земљи и иностранству акција солидарности, па су власти биле присиљене да му замене казну смрти за 20 година робије.
Недавно сам иначе сазнао да се најстарији рудник у Европи налази у Србији, код места Рудна Глава близу Мајданпека. И у данашњој Србији, за дан рудара узима се датум једног штрајка – 6.август 1903. је дан када је додуше завршен (успешно) штрајк у Сењском руднику, код Деспотовца. Тада су се рудари изборили за већа и права и скраћење радног времена.
Данас посао рудара нема онај поетски значај као у временима социјалистичке индустријализације. Мада је остао израз “рударски посао”, за послове који захтевају већи напор.
Заправо се од свих нас сада тражи да радимо “рударски”. Таман посла штрајкови, радно време од 8 сати. То су рудименти социјализма и самоуправљања.
http://www.youtube.com/watch?v=Zzv–juyaY4[/embedyt]
Џамбул, Народни фронт