ГРАМШИЈЕВА ХЕГЕМОНИЈА И РЕВОЛУЦИЈА ОДОЗДО
За Грамшија је идеолошки утицај – развој хегемоније – био нераскидиво повезан са револуционарном организацијом и активношћу. Савези и заједнички рад били су кључни. Партије су „жаришта на којима се сједињење теорије и праксе, схваћено као реални историјски процес, одиграва“. Постојеће партије не би требало само да осликавају свест маса, попут британске Лабуристичке партије, већ морају да окупе најсвесније појединце „за које је концепција имплицитна у људској активности већ постала до одређеног степена кохерентна и систематична – свеприсутна свест и прецизна и одлучна воља’’.
Данас постоје две школе, две интерпретације дела Антониа Грамшија (1891.-1937.). Док једни стављају нагласак на значају Грамшијеве „хегемоније“ (утицаја и меке моћи) у покретима за друштвену промену и смешта фокус његове теорије на идеолошку и културну политичку праксу, на „историјску борбу да се створе форме нове културе“ (Стјуарт Хол); док је према другој верзији, Грамши је проповедник спонтане борбе насупрот партијској организацији. Тај Грамши покушава да „развије grassoots механизме демократије, револуцију одоздо, што се разликује од лењинистичке инклинације према етатизму.“
Као потпуна супротност овом становишту, најутицајнија је интерпретација Грамшија као заговорника промена кроз структуре установљене од стране владајуће класе, путем „дугог марша кроз институције“ (како је то назвао студентски лидер из шездесетих Данијел Кон Бендит). Тако су се Грамшијеве идеје педесетих и шездесетих користиле и за правдање заокрета Комунистичке партије Италије (ПЦИ) од револуционарног опредељења ка теорији демократског пута у социјализам. Неки их и данас (зло)употребљавају у одбрану парламентарне стратегије постепених промена у Европи кроз институције ЕУ.
Једна ствар је заједничка свим овим различитим схватањима Грамшија, а то је јасан контраст лењинистичком приступу револуцији који се изродио из искуства 1917. године у Русији. Чак и неке његове радикалније присталице заступају гледиште да се Грамши дистанцирао од лењинизма, на бази мишљења да се руско искуство не може применити на западна друштва. Аргумент се темељи на томе да се, пошто је царистичка држава била слабо укорењена у друштву, освајање власти могло одиграти релативно изненадно и са минимумом идеолошке припреме. Лењинистички модел револуције предвођене партијом услед тога се одбацује као исувише груб и фокусиран на силу да би био релевантан за комплексна, модерна друштва Запада.
Његово разумевање значаја оваквих стратешких савеза није се развијало у опозицији према руским револуционарима. Често се наглашава да Грамшијева политика представља раскид са руским комунистима. Реалност је била потпуно другачија. Управо је током свог боравка у Москви Грамши почео да ради на критици ултра-левичарења. Недавно објављено писмо које се спомиње у књизи показује да је управо у дискусијама са Лењином, Грамши схватио потребу раскида са ултра-левичарима окупљеним око Бордиге и рада на придобијању чланства Социјалистичке партије.
Сам Лењин је био и те како свестан опасности механичке примене бољшевичких метода у другачијим контекстима, у земљама као што је била Русија или у далеко развијенијим капиталистичким економијама. Суштина је у томе да је управо концепт изградње широких хегемоних савеза био централна карактеристика бољшевичког метода.
Грамши током свог кратког, али бурног живота није објавио књигу, па се искуства овог теоретичара и активисте сазнају из писама које су настала у периоду од 1918. до 1926., када га је фашистички режим утамничио. Мноштво писама у другој половини овог издања баве се управо проблемима стварања хегемоног покрета, чиме је значај широких савеза револуционара са другим друштвеним и политичким снагама постављен као централна тема. Од 1924. године, ПЦИ је под његовим вођством инсистирала на савезу са већинским струјама Социјалистичке партије, али је заговарала и јединствену акцију целокупне левице, сељаштва и радикалне буржоазије, против фашиста.
Тачно је да је Грамши двадесетих година прошао кроз политичку трансформацију, али то се десило много пре него што је завршио у затвору. Радило се о његовом раскиду са политиком револуционарне чистоте и изолационизма, карактеристичној за лево крило ПЦИ које је предводио Амадео Бордига. Бордига је заговарао политику бојкотовања избора, одбијања било каквих савеза са левим елементима у Социјалистичкој партији и генерално је заступао приступ чекања и посматрања са стране све док не избије револуционарна криза.
Занимљиво је то што је Грамши био против Бордигиног ултра-левог модела партије, не само зато што такав модел води у изолацију, већ далеко пре због пасивности која из тог модела произилази. Распрострањен је менталитет „чекања на наређења“, жали се у писму из новембра 1924. године, окривљујући „ултра-леву концепцију да Партија служи само за директну акцију, и да, док чека тај велики дан, свеукупно нема шта да ради сем да чека“. Спрам тога, Грамши је развио концепцију према којој је партија не само активна, већ је „резултат дијалектичког процеса у ком постоји усклађивање спонтаног покрета револуционарних маса и организационе и усмеравајуће воље центра“, а не нешто „заробљено у средини“.
За Грамшија је идеолошки утицај – развој хегемоније – био нераскидиво повезан са револуционарном организацијом и активношћу. Савези и заједнички рад били су кључни. Партије су „жаришта на којима се сједињење теорије и праксе, схваћено као реални историјски процес, одиграва“. Постојеће партије не би требало само да осликавају свест маса, попут британске Лабуристичке партије, већ морају да окупе најсвесније појединце „за које је концепција имплицитна у људској активности већ постала до одређеног степена кохерентна и систематична – свеприсутна свест и прецизна и одлучна воља’’.
уредио – Косач, Народни фронт