Глабачи пластичних кашичица

Сједе људи.

Вријеме стоји…

Ово су прва и последња реченица приповетке ,,У босанској кафани”, Зије Диздаревића. Између те две реченице ништа се не дешава, али је кроз кратак савршен опис учмале атмосфере тако много речено о кафанском доколичењу у босанској касаби између два светска рата.

Давно су прошла времена о којима је Зијо писао, а тако мало тога се променило. Само амбијент. Изгледа да се на овом свету никада ништа и не мења. Само амбијент.

Прођм у подне пешачком улицом, препуном ,,фенси’’ кафића, али и оних кафана о којима је Душко Радовић писао овако:

• Шта раде мушкарци по кафанама?
• Ништа не раде.
• А шта причају?
• Ништа нарочито.
• Па зашто онда седе по кафанама?
• Баш зато.

Седе, пију и ћуте или седе, пију и причају… ништа нарочито. То су посебне кафане. Боемске. Боеми су посебна врста људи. Њих ништа не опушта као атмосфера кафане и зато ће у своју омиљену кафану увек свратити после завршеног посла или пре него што крену са неким радом. Лагано пијуцкају своја пића, понекад и чашицу више, али ретко се опијају. Они су свратили да ”одморе мозак”, да прелистају новине, попричају са познаницима, прокоментаришу најновије вести.

Буде у таквим кафанама редовно и оних који се опијају до бесвести, али то нису боеми. То су несрећне, изгубљене душе, неспособне да трезно подносе живот.

Ови у ,,фенси’’ кафићима су другачији. Они не пију много. Спектар побуда за одседање у таквим кафићима је много шири него у боемским кафанама, али једна врста гостију се посебно издваја. Сорта човеколиких бића, која је у стању сво своје време да проведе у кафићу, најчешће без пребијене паре у џепу. Иако су то претежно мушкарци од 20 до 40 година, а буде и старијих, ретко који од њих има пара за више од једне кафе. И те паре за једну кафу нису зарадјене већ најчешће од маме и тате узете, од каквог пријатеља позајмљене или неком преваром стечене. Многи од њих и седе по ,,фенси’’ кафићима чекајући инспирацију за нову превару, која ће им омогућити још безбрижног седења и још кафа.

Дуго густирају ту једну кафу, а када угледају дно шољице онда трпају у уста пластичну кашичицу за једнократну употребу којом су промешали шећер. И тако, у стању су да седе сатима муљајући ту кашичицу у устима, да је грицкају и премештају из једног угла усана у други, чекајући да се нешто деси. Глабачи пластичних кашичица. Као да им је то некакво занимање, тако изгледају.

У сумрак се враћам истим путем назад. Пале се улична светла, али се и не примећују да постоје. Излози бљеште. Боемске кафане се празне, али су баште ,,фенси’’ кафића једнако пуне као и у подне.  Углавном исти људи у истим позама, мада су неки од њих измењали међусобно места на којима седе. Здрави су то људи, очигледно. Ни кичме, ни тртице их нису заболеле.

Следећег дана опет пролазим истом улицом. Дежа ви!

Глабачи пластичних кашичица су изгледа неуморна врста.

Двојица за једним столом ми привлаче посебну пажњу. Не знам зашто. Ваљда тај њихов начин седења, који и није седење. Више неки полулежећи положај на јадној столици принуђеној да трпи те безобзирне телесине које их киње. Столице ослоњене само на задње ногаре које трпе сав терет, док се предње њишу у ваздуху, да би глабачи могли што дуже да испруже своје неуморне ноге, а леђа да им заузму готово лежећи положај. Не разговарају међусобно. Само глабају своје кашичице и тупо одмеравају пролазнике. Чекају ваљда некога о коме би могли нешто прокоментарисати.

Помислих на тренутак да им приђем и питам:

Шта сте данас урадили за себе да вам буде боље него јуче? Због којег вашег дела је данас у било чему лакше или боље вашим најближима? Јесте ли нечим некога обрадовали и заслужили нечију љубав? Шта сте урадили за своју државу, да буде боља, савременија, чистија, хуманија, богатија, ,,правнија”? Или не бисте ништа мењали? Заиста сте задовољни собом и свиме што вас окружује? И зато опуштено и спокојно глабате своје кашичице, доживљавајући тако врхунац сваког задовољства и испуњење свог битисања…

Не вреди, одустао сам. Глабачи не разговарају. Чак и кад нешто причају они не разговарају.

Питам се да ли се разликују од оних људи ,,У босанској кафани’’, који и дувански дим чине досадним и који тек с времена на време прозборе неко безразложно ,,јах’’. Ма јок, само амбијент. Све остало је увек исто. А толико времена је прошло…