ДУХ ВРЕМЕНА – други део

У чланку “Модерно друштво између визије и рекламе – На продају: Будућност” од 7. септембра 1969. године, београдска “Политика” пише о надолазећој осмој деценији двадесетог века. Видимо да су и тада новинари преуранили са почетком наредне деценије, као што су и прелаз 1999.-2000. прогласили крајем миленијума, јер је осма деценија почела 1971., а не 1970., но добро. Бави се анализом предстојећег периода од стране немачких футуролога.

Ево како би требао да изгледа живот по њима, 1978. године (ово је исечак из часописа “Мушкарци сутрашњице”,  важно je болдирaно) :

“Трговац из Хамбурга ће у 1978. години, телефонирати пола сата са партнером у Њујорку и то неће коштати више од пола марке, у авиону између Париза и Монтреала неће се више служити ручак, јер ће лет трајати 30 минута, викенд ће почињати већ четвртком, јер ће радна недеља имати само 30 часова, многе болести ће сасвим нестати, лекари ће као регенерацију људима додељивати недељни или месечни сан, човек ће 30 година учити, да би онда 20 радио, а затим 30 уживао “старе дане”, имаће двоструко већи приход и двоструко више слободног времена него данас.”

Видимо да су оваква предвиђања била наивна и преоптимистична. Но, била су то времена у којима се на будућност гледало кроз ружичасте наочаре.

Оно што боде очи је да је тада процес технолошког напретка сматран неодвојивим од пораста општег друштвеног благостања, односно да ће аутоматизација рада, која ће довести до укидања монотоног (нестваралачког) рада,  људима омогућити да своје време утроше на креативнији и сврсисходнији начин.

Teшко је веровати да систематични и аналитични Немци нису могли предвидети да ће, уз процес еманципације жена, покренут „сексуалном револуцијом“, доћи до смањења наталитета у развијеним западним друштвима,  а које узрочно-последично нарушава однос броја запослених и броја пензионера, који је у то доба био око 3:1.

Како је онда било могуће тврдити да ће, ако просечан животни век буде 87 година, систем омогућити одлазак у пензију са 57, ако нас данас убеђују да баш из тог разлога, морамо радити све дуже (под радом подразумевам најамни рад)?

Како је могуће да, неких двадесетак година након овог чланка, уместо друштва у коме викенд почиње четвртком, на западу имамо појаву такозваних workoholica?

И на крају, како то да 44 године касније, футуристи тврде да ће развојем технологије људи морати да се усредсреде на „нове вештине“, како би преживели као радна снага?

Очигледно да из тадашње перспективе, није било могуће замислити да ће плодови аутоматизације бити овако неравномерно дистрибуирани. „У то време“, наводи Ерик Хобсбаум у својој биографији из 2002. године, „мишљење које је превладало после 1991. године, да нема алтернативе друштву индивидуалистичког капитализма и политичком систему либералне демократије, било је потпуно невероватно. Током већег дела XX века, сматрало се да је капитализам на ивици провалије, а разуман посматрач на западу је сматрао да систем планске економије СССР-а, представља реалну алтернативу слободном тржишту, те да ће га на дуже стазе превазићи. У то време, реч капитализам наилазила је на исто онолико неодобравања, колико и реч комунизам данас.“

Но, да ли су баш догађаји од 1989. – 1991. године, били та преломна тачка или је клатно почело да се нагиње раније?

Ако знамо да је 1974. године, Нобелову награду за економију добио Фридрих Хајек, а две године касније Милтон Фридман, видимо да су заступници идеје тржишта и економског либерализма, најпре добили институционалну битку на теоријским, научним основама, па тек након тога на пољу политике. Маргарет Тачер и Роналд Реган, почињу са неолибералним реформама, рушењем „комунизма“ у свету и „социјализма“ у својим земљама тек раних 80-их. Паралелно са њима, у Чилеу и Аргентини, у диктатурама војних хунти, такође се спроводе реформе под палицом „чикашке школе“.

Можда је важна чињеница да је Нобела за економију 2009. године добила Елинор Остром, са анализом економског управљања заједничким добрима, у којој доказује да „најбоље управљање заједничким добрима не могу зајамчити ни држава ни приватници, него локална организација оних који зависе од тог добра”. Матс Персон, шведски члан комитета за доделу Нобелове награде, указао је на то да су налази Елинор Остром и Оливера Вилиамсона “револуционарни јер негирају досадашњу светињу у економији – саморегулацију тржишта.”

За ових 7 година,  из различитих разлога, у свету није дошло до наговештаја већих промена преовлађујуће политике. Но, управо у томе и јесте ствар. За промене се прво морамо изборити у начину размишљања, у филозофији, па тек онда у политици и економији.

Ако је визија блиске будућности из 1969. из данашње перспективе прилично наивна, да ли је могуће да нам за 20-ак година, антиутопистичка предвиђања с почетка XXI века, делују мало уврнуто, баш као и она хистерија око „смака света“, од пре неколико година.