Срђан Радосављевић : Дуално образовање – бити млад и срећно експлоатисан
Наше школство је застарело, чујемо гласове са различитих страна. Зато, уместо дела Ханса Кристијана Андерсена, Бранка Ћопића, Душка Радовића, Љубивоја Ршумовића, деца треба да читају дела “Фридрих фон Хајек и Милтон Фридман за почетнике” или “Како постати јефтина радна снага и бити срећан”, која тек треба написати
Потписивање протокола о сарадњи између Србије и Аустрије на плану дуго најављиваног увођења тзв. дуалног образовања у наш школски систем, прошло је без веће пажње јавности. Може се очекивати да ће нова влада са старим премијером почети да спроводи програм увођења дуалног образовања. У том смислу, потписивање овог протокола завређује веома озбиљну пажњу критичке јавности јер показује да, упркос на све стране проглашавном краху неолиберализма, пројекат капиталистичке колонизације јавне сфере не зна за границе.
Спровођење тзв. Болоњских реформи већ је представљало пријем Србије у клуб земаља и друштава у којима високо образовање постаје подређено интересима тржишта. Другим речима, спровођење ових реформи није значило ништа друго до припрему за тоталну комодификацију знања и стварање услова за усклађивање образовања са интересима глобалног капиталистичког тржишта којим доминирају мултинационалне компаније и олигополи финансијског капитала. Пројектанти неолибералне колонизације јавне сфере, намењене за то да постане још једна колонија капитала, успостављањем контроле над образовањем почели су да изграђују још један погон за производњу и дистрибуцију висококвалификоване радне снаге потребне за рад у великим компанијама.
Најављено увођење дуалног образовања само је наставак овог тренда колонизације јавне сфере од стране капиталистичког тржишта. Речи министра просвете Срђана Вербића изречене непосредно након потписивања поменутог протокола саме по себи довољно говоре и после њих тешко да може бити расправа о чему се ту ради. Министар је наиме истакао да је дуално образовање пре свега усмерено у правцу усклађивања образовања са привредом. С тим у вези треба да дође до промене уписне политике. Најзад, министар је рекао како очекује велику помоћ великих компанија у спровођењу ових образовних реформи. Када се на ово дода изјава премијера у којој се истиче да ћемо увођењем дуалног образовања добити образовану и мотивисану радну снагу, ствари постају кристално јасне. Сврха дуалног образовања јесте обезбеђивање уско стручно образоване и мотивисане радне снаге потребне страним компанијама. Деца са 15-16 година већ могу да почну да раде, дакако за мање дохотке од радника, и да се уз то уче потребној дисциплини и послушности која ће од њих учинити верне војнике капиталистичких компанија, каква је рецимо фамозна Јура. Најзад, зар ово све не значи и то да ће држава финансирати образовање радника за стране компаније. Уместо сервиса грађана, она ће, на још једном плану, постати сервис страних компанија!
У том и таквом контексту, не преостаје нам ништа друго него да овај текст завршимо у једном иронијском, а можда чак и циничком кључу. Наиме, по угледу на великог ирског писца Џонатана Свифта нашим властодршцима, власницима компанија и идеолозима “слободног тржишта”, а њих има толико много, изнећемо један скроман предлог. Велики ирски сатиричар Џонатан Свифт 1729. године написао је памфлет ”Један скроман предлог или Како да ирска деца не буду на терету својим родитељима и отаџбини” где предлаже да се питање сиромаштва у Ирској реши тако што ће сиромашни родитељи своју децу прво добро подгојити,а онда их продавати као храну за богате даме и господу. Бритком али и суровом иронијом велики сатиричар критици је изложио енглеско третирање сиромашних Ирских радника као пуке робе.
Ми скромно предлажемо да се озбиљно размисли о томе да се већ у основне школе, зашто не већ од првог разреда, уведе дуално образовање. Децу на време треба припремити за то да одговоре потребама тржишта и да се прилагоде условима рада у страним компанијама. Јер, шта им друго преостаје када ће им будући живот бити сведен на то да буду јефтина радна снага страних компанија. Боље да их одмах спремимо за такав живот, а уз то да им покажемо да он итекако има своје предности. Неолиберализам је живот, а све остало су ситнице и непотребни трошкови! Зато уместо народних песама и класичних бајки у школама треба да им причамо неолибералне бајке. Класичне бајке могу да их науче да на крају увек побеђује добро, а у ово наше доба на крају побеђује тржиште, а оно је с оне стране добра и зла. Или, још горе, бајке могу да их науче да препознају да је цар го. А шта ће онда бити са нашим демократским царевима који спроводе као хлеб неопходне неолибералне реформе.
Наше школство је застарело, чујемо гласове са различитих страна. Зато, уместо дела Ханса Кристијана Андерсена, Бранка Ћопића, Душка Радовића, Љубивоја Ршумовића, деца треба да читају дела “Фридрих фон Хајек и Милтон Фридман за почетнике” или “Како постати јефтина радна снага и бити срећан”, која тек треба написати. У том смислу, треба расписати конкурс за бајке на тему неолиберализма. Не треба да бринемо, на конкурс ће се пријавити велики број кандидата. Неолибералима барем не оскудевамо. Свакога дана извиру са свих страна. А за велики новчану награду намењену победницима конкурса већ ће се побринути нека страна компанија или нека невладина организација.
Срђан Радосављевић, Народни фронт