Друштвене промене – ствар идеологије или историјска нужност?

Време је 100-годишњице Октобарске револуције и кроз различите осврте на тему примећујем једну нит, једну обману у ствари, на коју несвесно пристају чак и они који на овај догађај гледају са симпатијама. А то је упадање у својеврсну замку – да пристају да се тај догађај заједно са процесом изградње тадашњег реалсоцијализма посматра искључиво у кључу имплементације једне идеологије и ничиме другим. Па и када се наводе одређене позитивне тековине, оне у комбинацији са негативним тековинама, као и чињеницом да су “пројекти пропали” представљају доказ да је сама идеологија неизводљива и неуспешна.

Овде има 2 проблема: први, чињеница да је нека империја, друштвени систем, цивилизација.. пропала, не значи аутоматски да је она била и неуспешна (никада и нигде нисам прочитао да су, на пример, Римска империја, Античка Грчка, цивилизације Маја и Инка… биле неуспешне, иако су исте итекако пропале).  И други, све и да је тако, нико не преиспитује данашње околности, као ни околности које су 1917. у Русији и тадашњем свету довеле до побуна и револуција. Односно, постојећи поредак се узима као аксиом, он се не преиспитује, то је неко природно стање ствари, док је све што га може заменити идеологија, идеал, утопија… Е, кључ обмане је баш у томе.

И док се за ондашњи поредак (онај од пре 100 година) чак тако нешто и може рећи – да је био само то , поредак, стање ствари које се бранило искључиво батином, а мање или готово никако манипулацијом (па га је можда зато било и лакше рушити?), дотле је данашњи поредак сасвим супротно од тога, то је идеологија у чистом смислу. Која се лажно представља као природни и најефикиаснији систем за организацију људког друштва, док се свака алтернатива тумачи као неизводљива и, забога, “злочиначка”.

На крају крајева, може пропасти још десетине социјалистичких “пројеката”, СССР-ова, СФРЈ-ова… то неће изменити чињеницу да капиталистички систем пати и патиће и даље од истих оних бољки о којима се писало још у XIX веку (пре свега Маркс, али не само он). Зато није право питање, шта је алтернатива и да ли она постоји, већ куда ће нас, ако се овако настави, све то довести за једно 20 или 30 година. Питање на које нико нема одговор, или ни сме о њему да размишља.

( видео филм из СССР 1947. године)