Dragan Nikolić : Čovek je mrtav onda kada izgubi svoje dostojanstvo

Danas dok je rominjala hladna kiša, u prolasku dok sam žurio da nešto obavim ugledam ovu ženu kako obeduje sama pod kišobranom. Jela je neki stari hleb i turšiju iz tegle, koju joj je verovatno neko dao. Nisam mogao da se otmem utisku. Prišao sam joj. Rekla mi je da nije oduvek bila prosjakinja, da je sa pokojnim mužem od njihovih bednih penzija negde plaćala stan, ali da, od kad se on upokojio, ona mora da prosjači da bi preživela. Nema nikoga ko bi joj mogao pomoći.

Izvukao sam bednih 200 dinara sa željom da joj dam, valjda da bih olakšao sopstvenu savest što zapravo ne uradim nešto mnogo konkretnije u borbi za najosnovniju dozu humanosti u društvu u kome živim.

Rekla je : ”Zadrži ti tvoje pare. Ja sam i penziju stekla pa sam na ulici. Ko zna kako ćete tek ti i tvoja generacija proći? Ja sam radila kad se sve gradilo pa vidi dokle me je život doveo. Pomozi ti prvo sebi, videćeš, ni sebi ne možeš da pomogneš.”

Poželeo sam sreću ovoj ženi i otišao. Pitao sam da li želi da je fotografišem, da je ljudi vide, probao sam da joj objasnim da bi se putem interneta pronašao neko ko bi možda imao da joj negde ponudi nekakav krov nad glavom. Odbila je.

Čovek je mrtav onda kada izgubi svoje dostojanstvo.

Ova stara žena je dostojanstvenija od mnogih ljudi koji napuderisani, siti sa svojim telefonima besputno lutaju ulicama ovog prokletog grada senki i sumraka…

I sve ovo ne bih ni pisao, to je i tako naša svakodnevica koju smo ušuškali apatijom. Ali mi je u jednom trenutku prošla kroz glavu misao, gde li ona spava večeras? Napolju je pasje vreme.
Gde spavaju beskućnici?

I stvarno, da li uopšte mogu sebi da pomognem? Koliko je kratka staza od crepa do kišobrana? I koliko je takvih staza trenutno u Srbiji?