Драган Николић : Човек је мртав онда када изгуби своје достојанство

Данас док је ромињала хладна киша, у проласку док сам журио да нешто обавим угледам ову жену како обедује сама под кишобраном. Јела је неки стари хлеб и туршију из тегле, коју јој је вероватно неко дао. Нисам могао да се отмем утиску. Пришао сам јој. Рекла ми је да није одувек била просјакиња, да је са покојним мужем од њихових бедних пензија негде плаћала стан, али да, од кад се он упокојио, она мора да просјачи да би преживела. Нема никога ко би јој могао помоћи.

Извукао сам бедних 200 динара са жељом да јој дам, ваљда да бих олакшао сопствену савест што заправо не урадим нешто много конкретније у борби за најосновнију дозу хуманости у друштву у коме живим.

Рекла је : ”Задржи ти твоје паре. Ја сам и пензију стекла па сам на улици. Ко зна како ћете тек ти и твоја генерација проћи? Ја сам радила кад се све градило па види докле ме је живот довео. Помози ти прво себи, видећеш, ни себи не можеш да помогнеш.”

Пожелео сам срећу овој жени и отишао. Питао сам да ли жели да је фотографишем, да је људи виде, пробао сам да јој објасним да би се путем интернета пронашао неко ко би можда имао да јој негде понуди некакав кров над главом. Одбила је.

Човек је мртав онда када изгуби своје достојанство.

Ова стара жена је достојанственија од многих људи који напудерисани, сити са својим телефонима беспутно лутају улицама овог проклетог града сенки и сумрака…

И све ово не бих ни писао, то је и тако наша свакодневица коју смо ушушкали апатијом. Али ми је у једном тренутку прошла кроз главу мисао, где ли она спава вечерас? Напољу је пасје време.
Где спавају бескућници?

И стварно, да ли уопште могу себи да помогнем? Колико је кратка стаза од црепа до кишобрана? И колико је таквих стаза тренутно у Србији?