ЂОРЂЕ ПЕРОВИЋ : ТАЧНЕ, НЕТАЧНЕ,ИСТИНИТЕ И ЛАЖНЕ ВЕСТИ

Цртица из логике зашто не може да постоји истинита или лажна вест (поводом увођења класичне цензуре од стране европејских институција)

Све чешће се у политичким круговима помиње потреба за борбом против ширења лажних вести, а у алтернативним круговима се стварају подозрења да је борба против лажних вести уствари борба против слободе, тј. жеља за стварањем истинитих вести као апсолутне недиспутабилне* категорије (*безрасправне, неспорне).

Ова орвелијанска антитеза настаје из неразумевања појмова шта је истинито, а шта је лажно. Однос истине и лажи је заправо виђење суштине кроз одређену призму која је потом прелама у неки завршни облик који дође до конзумента. Међутим ПРЕ дихотомије истинитости и лажи, постоји дихотомија тачног и нетачног. Ови се појмови у збирним тумачењима не разликују.
Једина цензура која се може успостављати је против нетачних вести. На пример из буџета покрадено 50 милиона евра, али сума која се погрешно процењује износи до десет милиона евра. Тачне вести које се потом заменом теза изобличују у неком правцу (којем наш суд даје квалификацију истинитости или лажности) могу бити квалитативно двосмерне, али не могу бити а приори осуђене или стимулисане. То би било ко кад би забранили чаршијске гласине.

Чињеница је да смо окружени у последњих пет година поплавом гомила вести сумњивог кредибилитета. То долази од комодизације вести према `потребама` конзумента. За сваког по нешто, да банализујем – једна иста вест у више варијанти (може и дијаметрално супротних закључака), да се свако `пронађе` у њој. То уништава било какву критичку свест и дебату у друштву и доноси општу банализацију.
Таква банализација највише погодује систему, тако да нисам сигуран да је орвелијанско министарство за истину лошија варијанта од хакслијанске равнодушности и обесмишљености.

Заправо нама се сервира `избор` где је у илузији слободе, коју ћемо изабрати за себе – резултат мање више исти.