Ђорђе Черековић : Џаба је писано
Наш однос према великанима – Петар Кочић
Дошло је вријеме, пред крај ових августовских љетњих дана, када се поново присјећамо на живот и рад нашег славног писца и народног трибуна Петра Кочића.
Идвојила се тако буџетска средства, пажња и вријеме и на кратко нас отргнуле од стандардне ситуације, за догађаје које слиједе поводом обиљежавања 53. по реду , Кочићевог збора. Дјелује то задивљујуће у очима неког странца који пролази овим Балканом, када се види да неко у част неког књижевног великана, обиљежава и посвећује разноразне манифестације и беседништва од културног значаја на ком књижевници и угледни академици истакну његов значај и постојање за Српски народ и честите људе Босанке крајине.
Мада се некада запитам у данашњем времену да ли је све то узалуд и да ли је он џаба писао?
Али ипак сви ти организовани догађаји од културног значаја, остају ипак по посјећености народа тек, ситна и мала безначајна кап, у односу на неке друге догађаје које нуди ово збориште, а на које се слије маса. Није то по привлачности много сликовито и визуелно да би се испунио дух народа и масе за коју је некда тај исти ,,трибун” стварао. Испада да та ситна кап уобличена у лику културних преставника, из разних грана друштва као и ријетка публика жељна добре ријечи која ће их отргнути од свакодневног медијског бомбардовања идиотизмом политичара и квазличности.
Али ипак сви они су у мањини и увјек на друштвеној маргини као и цијела култура у овом деструктивном времену.
Свака та дукоумна ријеч, што може постакнути човјечије размишљање на које ће наћи одговоре о себи и развити неки нови аналитички мождани систем, је отежавајући за масу и само је гомила збркних појмова од којих у жаргону само ,,боли глава”. Зашто би неки тамо неки , проводио вријеме слушајући,баљезгања и досдну спику полумртвог академика када је права забава и испуњеност под неким шатором уз музику и јело у чему човјек препушта мозак јефтиним и ненамтљивим забавама које му ум неће оптеретити. Не треба то изненадити никога када је опште познато да за културу и морално и умно образовање мало хајимо и мало посвећујемо вријеме, због чега на дну Европске љествице по читалачкој навици и посјећености културним догађајима.
Да се размијемо немам ништа против борбе бикова јел се ипак и на тај начин чува традиција и сјећање на славног трибуна, који је тај догађај описао кроз своје дјело, показујући отпор и снагу нашег несаломљивог сељака. Немам ни против шатора и послужења јел ипак је то на једну руку и одраз нашег гостопримства и добре славенске душе. Рећи ће неки тамо, надобудни патриоти, да сам неки прозападни ,,фегет” који не воли своју нацију и културу.
Али каква је то култура коју они истичу и са каквом долазе не само на манифестиције и зборове већ генерално међу сваки већи скуп људи. То је култура коју не носи сељак као поштен обрађивач земље и чувар традиције који је сибол отпора и актер Кочићевих дјела. То је култура сељачине и изманипулисаног деструктивног примата, који као што је већ наведено, дошао како би уживао и испољавао свој нанижу ниво културне неразвијености скривен у подсвјести. Глумиће он великог патриоту и Србенду, доћиће на у родно мјесто писца , закићен знамењем на шубари или шајкачи истицати с поносом своје идоле са неке мајице и пјесме (иако не зна ни елементарне ствари о четницима и равногорском покрету). Врхунац његовог културног истицања биће прекомјерно обливање жестином и пивом уз крканлук вреле јагњетине уз што ће пробудити свој дивљи инстикт уз стих по које пјесме, гдје ће након тога обливен силним пороком посегнути и за шаком или неким предметом према неистомишљеику или групи која је сличног става а коју у таквом стању дирне ситница. И све то јел поштује своју традицију и обичаје и уважава великана и умове српства. Е, па јадан је такав начин када се неко само тако бори јел другачије не познаје јер га је таквог средина и породица исковала ,не дајући да бар мало види даље од оне приче с којим га трују и то бар у неку књигу или уџбеник.
Зашто тај исти самопрозвани Србенда и патриота некада ако већ поштује своје великане као Петра Кочића и долази на збориште, не би залагао да се више новца улаже у младе и да у сваком мјесту ради афирмације отварају библиотеке? Зашто када ни сам није научен, већ ће и свог изданка научити да је ово живот и одрастање гдје су пиће и јело и ,,добре” жене а не тамо неки смор од културе који како ће у свом примитивном жаргону рећи ,треба неком ,,педеру”? Зашто би био такав када се и сам плаши књиге и неке мудре ријечи која би у њему сигурно мостакла мозак да размишља и да га заболи глава, када се за постојање и очување умова и великана може борити на једноставнији начин, под шатором?
Долази се до тога да ми и нисмо достојни постојања наших великих писаца и пјесника и њиховог мукотрпног рада и стварања у тешким временима како би се створила књижевност и постојање наше изворне ријечи с којом се брани нација. Нажалост та нација, због свог ниског толерантног и разумног става који је изградила због посвећености неком шунду и тривијалности која ју је морално уништила, постала је недостојна и подложна опет наводећи окупацији и манипулацији свог господара. Шта би Кочић рекао када би међу њих сишао и видио да тај исти народ за који је стварао данас увелико трпи и ужива у робству спољних утицаја као и лидера које их користе како би остварили контролу а све због лошег карактера. Пао је народ у свом моралом кодексу и истрајности ниско и недостојан је поштовања према свом књижевном великану,када је допустио себи да га испуњава уживо приказ лидера и преставника политичких партија који га сваки па и тај дан учи о истрајности,пожртвовању и борби за опстанак.
Жалосно је видјети да пажњу привлаче такви људи који једнаки као већ наведене ,,сељачине” испољавају сав примитивизам као и најнижи облик културе док се диче својим крупним медвједским стасом. Заиста је понизно колики је то облик лицемјерства који народ не примјећује јел су баш ти исти, нови јазавци који уништавају генерације или нови рудоња који агресивно боде и напада нацију кроз порезе и намете . Искориштавају вјешто прекривши то маском новог јаблана и Давида Штрбца с којом излазе и међу необразованом и неафирмисаном себи сличном гомилом само што су мало рјечитији и припремљени пред поступком манипулативног угњетавања. И стварно би се неко па коме је онда све то стварано? Кочић би се запитао данас коме сам писао безвезе и без икакве потребе? Одговор би био не јер је ставрао оној већ наведеној ,,ситној капи” друштва и маленој и минијатурној.
А она ,ма колико мисаоно и духовно моћна и снажна у данашњем времену ,се притиска и поступком духовног понижавања ,покушава приказати као обезвреднити и потпуно деморализовати да ишта направи. Раде то они којима је врхунац интелекта прочитана аблажа на омекшивачу у клозету и јеловник у ресторану . Махом управљају нашим животима и онима сличним себи које на основу њиховог размишљана искористе придобивши их сликом новца, материјалне моћи и слаткорјечивошћу национализма уз држање мозга у отупљености којег сакате ријалитији и политичке емисије. И све то због неафирмисаности и непосвећености образовању духа који је одрастао у тупој средини.Узалуд је писати и величати ,ситним безначајним гласом, о спомену на умјетнике, књижевнике и друге. Узалуд је свако сјећање на њих и њихов рад када их ми као већина не знамо цјенити,јер смо допустили да постанемо окупирани утицајем деструкције и обмане,због чега волимо своје окупаторе.
Даје се заклкјучак да упоште не требамо славити нити обиљежававати и зборити о Кочићу и другима њему сличним када је народ сам заборавио суштину живота и постојања јер је се препустио примитивним забављањем за душу које је добијено деценијама мождане експлоатације, заборављајући да се бори за слободу духа и знања. А њега ће само добити уколико чита и прати рад Кочића и сличних њему и других поштених интелктуално надарених бића чија ријеч јесте болна али сурова и тјера на размишљање. Али зашто би то он,опет наводим? Зашто када има јефтиније забаве која ти маже очи и манипулативно лаже с тобом и прави системског роба који само треба да се уклопи у друштво. Зашто би се замарао читањем и напрезањем мозга када је ту екран мали са великом понудом, зашто се мора патити читати тамо неког мртвака. Не мора јер је ионако џаба писано?
за Народни фронт – Ђорђе Черековић
