Ђорђе Черековић : Боље марка у хладу…

Али не могу преко својих либералних идеала који промовишу моду, апатију и умртвљеност док једеш од тих истих либеро европљана отрове који од тебе праве килавог и слабашног покореника, а не достојног човјека који хоће нормалан живот и здравље себе и својих потомака. Зашто би он излазио и бунио се са том сељачком масом када је боље марка у хладу него двије на раду.

Врело љетно вријеме увелико је истјерало многе на пољане, ливаде и воћњаке посебно људе на руралним подручијима. Зајече и шушну над пољанама док се купи љетина и раде други послови у пољу звуци алатки,бука трактора као и по који тихи или гласан одјек уморне тежачке душе. И сам тако док ми се тијело зноји, а глава пржи на поподневном сунцу спремајући љетину, зајаучем и завапим тихо и нечујно у себи. Завапим над пољанама и ливадама које гледам далеко, а над којим један или два човјека раде посао за још тројицу или четворицу.

Завапим и са усана ми се оте она данашња честа узречица ,,боље марка у хладу”.

Колико она дјелује безначајно али једноставно, човјек ју изговори у налету свијести због свега тог што ради, а што је обешчашћено и нецјењиво у данашњем времену. Често то обичном уморном сељаку не значи ништа и обична је тричарија јер то му неће помоћи да покупи своју љетину и уради пољске радове али са истим жаром осјећа снагу те ријечи јер је једнако свјестан у каквом времену живи.

Исти тај човјек био сам или са неким комшијом којег мучи иста мука, засјешће након напорног посла и узети чашу неке жестине да окријепи душу, при чему ће као што већ годинама онако тихо и кроз зубе споменути свој тежак положај. Споменуће он власт, државу говориће гласно како му нема тко помоћи у овој сезони и како је највећи ,,патеник” на кугли земаљској при чему ће, на саму помисао о лошој години с временског аспекта, ће га натјерати на помисао како од овога ,,нема ништа”. И опет ће онако како и доликује истаћи ,мада узалуд, како му треба помоћ и како нема народа да му помогне.

А тај народ нису само они врховни деспоти који себе на све стране издижу да су људи из народа већ и они који у одређеном сегменту вуку коријене са села, и небитно од ког је то кољена. Такви исти воле се поносити својим поријеклом и истицати духовност и патриотизам и понос док шетају улицама и блејачки посматрају околину из бетонских кавеза. Такви отворено воле критиковати и пљувати по свему и истицати проблеме како је скупоћи намирница и свих роба широке потрошње, док испијајући еспересо или које пивце, шири руке и глас по кафанској башти док би вријеме у правој корисној башти радије оставио неком другом.

Постоји у таквој групи ткз.народа и они други, махом неке новији млади нараштаји, који толико не истичу наглас патриотизам и духовну освјештеност али са жаром и поносом своју интелигенцију и дубокоумну филозофију која је по њима већа од Аристотела, Платона, Софоклеа и других. Сав тај њихов спољашњи приказ упакован је у облику неког студента или средњошколца који своје вријеме уз најмање духовно и опште образовање свијести, проводи у испијањима кафица, селфије, говорећи о новим трендовима и појавама и мислима о мору и плажи и док са опуштеним мислима живе у бетонским гетоима и безвезно троше вријеме у изласцима и глупим дружењима.

Ипак и ови, желивши да покажу свијест за околину и друштво, истакну на проблеме и положај друштва и народа као сваки паметни образовани човјек међу којима је недостатак посла. Рјешење тог проблема лежи у току ове љетне сезоне у провођењу времена у природи и радној атмосфери на селу при чему одмах тим слободноумним људима се диже коса на глави на саму помисао. Ипак и једнима и другима глумећи народ у вечој или мањој количини, рад у току сезоне послова представља нећкање и згрожавање. Данашњи стил живота који углавном преовладава у градовима истиче како су такви послови и активности понизне и недостојанствене.

Сликовити и моћни медијски опијуми оставили су трага у главама тих људи, приказивајући лажни сјај и бљештавило градова и сву моћ коју човјек може добити боравећу у лажној слободи бетониране околине. Окружени или медијски приказаним лажним луксузом и материјалним стварима, који им нуде неке квази звијезде (њихови идоли) кроз музику, филм и друго, остављај јак утисак у глави таквог човјека при чему се може чути како никада не би вријеме проводио на некој ,,селендри” купећи малине или радећи нешто друго јер неуљудно за њихов его на којем ће се знојити и пржити.

Данас влада опште мишљење како је сељак или сељанин бити срамота и како је то постао синоним за нешто нешто исподљудско што треба уништити у овој фази развоја и напредка. Такви урбани ,,квази аристократи” сматрају (мада ће то мало тко јавно и на глас изнијети) како је за њих сељак симбол простаклука и малограђанштвине који са својим ,,затуцаним” ставовима и либералном нетолеранцијом кочи развоју и напредку ове наше земље и региона. Он својом бригом за земљу , воћњаке и усјеве као и ,,затуцаности” традицијом и религијом је глупа и сирова ”конзерва” која мрзи развој и напредак и то не допушта или нешто слично изречено из уста они који увјек наглашавају како су представници народа.

Заборавлају ти ново грађани и урбани квази аристократи са етикетом народа да је сибол овог народа одувјек био сељак који живећи у окружењу природе кроз мукотрпан рад стварао нацију и традицију као и преставнике поштене интелигенције. Увјек је тај ”малограђанин” хранио и бранио кроз историју овај народ, а за те заслуге често осим сјајног знамења на прсима ништа друго није добијао. Истина остајао је он и увјек каснио по националном плану и пројектима развоја при чему је увјек каснио, а и данас изостаје за путевима, струјом, водом и другим стварима, али је ипак опстајао и радио на земљи предака како би у већој или мањој количини произвео за себе и друге.

Не жалим некада људе који оду са села јер често не могу због лоших услова не виде перспективу на селу и његовом окружењу јер том су највише криви и дивни наши деспоти у фотељама који су село буквало зауставили у развоју наспрам града и врше рурални егзодус и хумано етничко чишћење. Али, зар док тај исти грађанин једе неки комад меса, поврћа или воћа којег је купио од неког таквог ”патеника” на пијаци или у месници , се запита колико је зноја и муке уложено у то да био он узео саму у кесу и однио је себи и својој породици. Увјек свим тим грађанима ,ма колико они имали негативан став о сељаку, расту зазубице и жаргонски ”зине дупе” када угледају и окусе неку пршуту, сир, сланину, ракију и слично. Сви они тада уживају и иначе се у већој или мањој количини пуне желудце на муци сељака и закукају без имало образа, како их они ”гуле” због скупе хране коју продају.

Али зашто онда сви они који воле и уживају у природном и домаћем, не издвоје некада своје вријеме и дођу у руралне средине и засучу руке како би помогли том истом што производи? Слушамо већ годинама воћаре како у сезони не могу да анађу надничаре и раднике које би поштено наградили. Можда би на један начин и добили или новчано или у натури нешто што би било природно уз трунку зноја и по који жуљ али зашто би кад је боље хљеба без мотике. Зашто не би та ,,народна” власт у овој сезони неби мобилисовала и одобрила бројчану квоту за сваки град при чему би се узимали грађани који би помагали и на један начин олакшали сељацима посао али и на један начим произвели неки вишак производа који би ишли вани и обезбједили финансијска средства. Али зашто би њих било брига када се иначе не боре и не залажу за права сељака и отварају тржиште за јефтине отрове из Европе. Зашто исти ти који престављају себе као народ из града који размишља о друштвеним проблемима, не стану уз сељака када им је то потребно како би заједно са њима одбранили достојанство нације и борбу за бољу егзистенцију и живот достојан човјека?

Али не могу преко својих либералних идеала који промовишу моду, апатију и умртвљеност док једеш од тих истих либеро европљана отрове који од тебе праве килавог и слабашног покореника, а не достојног човјека који хоће нормалан живот и здравље себе и својих потомака. Зашто би он излазио и бунио се са том сељачком масом када је боље марка у хладу него двије на раду.

за Народни фронт – Ђорђе Черековић