Дејан Томић: ВЕК ПРИСАЈЕДИЊЕЊА – ВЕКОВИМА У РАТУ (први део)

Прошао је читав век од када су северне крајеви наше земље Бачка, Банат и Срем након векова под туђинском влашћу Беча присаједињени матици и од када су мнофи народи стекли своје дуго чекано ослобођење. Читав век од када су по први пут сви крајеви севера и југа у јединственој држави по вољи народа. Тај век је обележио, нажалост, и накрвавији сукоб у историји човечанства Други светски крај који је показао да и поред најгорих репресија народни сан и столетну тежњу нико не може уништити. Век за нама је век великих победа али и огромних жртви.

Словенски народи живели пре V века на пространтву од Балтика преко Дњепра до Црног мора, највише Словена је живело на подручју Дњепра (данаша Украјина) која је колевка словенских народа. Након V века Словени крећу у дуго путовање по Европи, у путовање за нових крајевима и непрагледним путевима будућности. Два словенска народа били су Бели Срби и Бели Хрвати, њиха сеоба са Дњепра их је повела ка непознатом Западу. Бели Срби се настањују у пространства која су не тако давно била део ДДР-а а Бели Хрвати на пространтва скорошње Чехословачке. Живели су једни поред других и нема записа да су се међусобно, тада, убијали или мрзели. Њихова сеоба се неће завршити по пропланицма Средње Европе, жеља за бољим животом покренуће их ка југу, некадашњем Панонском мору, које је постало богата равница. Бели Срби и Бели Хрвати стижу на огромне равнице Паноније. Бели Срби насељавају данаши Срем, Бачку и Банат а заједно са Белим Хрватима настањују Барању а Бели Хрвати Подравину и Славонију, богатне ризнице нових култура. Оргомен равнице биле су и домовина Хуна и Авара, досељеника из Азије који су војевали против тада моћног источног дела Ромејске империје, данас познате као Византија. Моћна империја чувала је стого једну дугачку границу према Сави и Дунава.
Огромне трупе Визнатије направиле су неколико утврђења на Сави и Дунава и непрекидно браниле те позиције и словенских покушаја да пређу огоромне реке и крену ка југу ка јужним морима. Долазак Бугара је допринео рушењу моћи византијске одбране коју су на северном крилу урушиле и трупе састављене од германксих племена са Севера Европе. Током VI након крвавих борби Словени пробијају византијску одбрану и крећу ка југу ка Балкану. Међутим нису сви крнеули ка југу, мањина Белих Срба и Белих Хрвата је остала у Панонију у њиховој новој домовини, док је већина кренула ка, тада, богатом југу Балкана где је Византија била највећа сила. Погибијом византијског војсковође Анта 533. код ушћа Саве у Дунав завшена је апсолутна доминација Византије на Дунаву, а обнова рата са Персијом 540. године је омоћила Словенима насељавање не јужне крајеве. Ратови са Словенима се нису завршили јер су постојали утврђени византијски градови у Срему, највећи је био Сирмијум. Огормна утвђени град опстајао је деценијама у сенци словенским продора ка југу, тада је било преко сто хиљада Словена који су се населили д Тракије, и отпочели борбу за огормну егејску луку Солун.

Многи народи су нестајали током тих векова, чак и они који се никада нису покорили римским императорима. Један народа који је био непокоран био је и народ Јазигија који је још у првој веку нове ере дошао из Сарамитије државе сарамитских племена од Дњепра до Кавказа. Јазигију су своју домовину успоставили на територији Бачке и ту су вековима остали борећи се против Рима. Римска империја никада није у потпуности поробили земљу Јазигија Бачку. Једино слободно острову у мору римских провинција током векова била је Бачка. Међутим Јазигији ће током привх векова словнеских долазака бити потпуно асимиловани а њихова вишевековна борба против Рима остаће готово непозната, чак до данашњих дана.
Словени су наставили опсаду Солуну који је 611. одбрањен а многа словнеска племена била приморана да се насела на подручја северно од града. Међутим словенски народи су до тада сотаврили грандиозне победе заузевши ромејске градове од Срема до Далмације: Сингидудум, Виминацијум, Долеју, Народу и друге. Једини градови који нису били оштћени током борби били су Задар и Трогир.
Словени су тада решили да остану на Балкану. Отпочео је нови препород словенских народа који су брзо учили од Ромеја нове облике трговине. Током борби су освојило огормне количине злата које ће искорисити за формирање својих првих трајнијих насеобина и почетак ставрања држава. Прва српска држава настаје 636. са седиштем у граду Достиника на подручју данашњег села Врјсенице код Сјенице. Био је то период и покрштавања Словена који су до тада баштинилу старословенска веровања и култ многих богова, од којих је најважнији био врховни Перон. Назив Србија за кнежевину потиче од места Сервија данашња Србица на Косову, којој су назив дали Византијци као место одакле се ка сверу протеже нова словенска држава. Тада на поручја данашњег Бара и Улциња стижу Арабљани који ту формирају своје прве насеобине на Балкану. Суседна држава била је Хрватска а током тог периода било је мало веза између Србије и Хрватске и поготово није било сукоба између две државе и два народа. Хрвати су живели на територији од Срема преко западних предела Босне до Паганије (данашња Макарска) међутим управу ту долази и до првих подела. Србија прима хришћанство од Константинопоља а Хрватска од Рима. Суков између два хришћанства 1054. биће преко граница Србије и Хрватске линије која траје до дана данашњег.

Србија под контролу Бугара пада крајем IX века а неколико деценија касније Срем, Банат и Бачка заузимају племена из Азије и преузимају контролу и име нове државе Уграске. Угарска династија Арападоваца током првих деценија Х века успева да заузем све теритроије које су Словени држали пре доласка на Балкан. Тако су освојили и Славонију, Подравину, Барању, Срем, Банат и Бачку и успоставили државу од Татри и Карпада до Дунава и Саве. Отпочео је нови историјски тренутак који ће уз прекид током отомаснких упада трајати до 1918. и донеће много промене за Срем, Банат и Бачку.
Угарска и Србија су тада спајали своје државе преко династичких веза. Међутим то је било кратког даха јер су већ 1167. Срби у савезу са Визатијом победили Угарску код данашње Сремске Митровице. Тада је српска и византијска војска наставила свој поход ка северу Угарске. Приликом ослобођења Бача многи Срби су са радошшћу дочекалу спрску војску, и то је било прво ослобођење Срема, Баната и Бачке од Угарске те 1167. али су након 1180. Угри поново преузели контролу. Након једног века под угарском доминацијом и под прислином угроизацијом 1282. јавио се нови зрачак слбоода када настаје Сремска земља Драгутина Стефана која обухвата подручја Срема, Шумадије, Јадра, Мачва, Посавине и Браничева. Слободан краљевски град је био недалеко од данашњег Шапца и данашњи Београд.
Српско-грчко царство Душана Силног почело је процес распада након његове смрти а које је коначно окончано након Маричке битке када су српске земље биле подељене неслого велможа који су зарад својих титула народ довели до пропасти. Велике сеоба под налетом Отомана из Мале Азије, приморавалу Србе да се са југа селе на север. Косовска битка 1389. била је пресудна из виеш разлога, један је сигурно тај што је Српска деспотовина опстала још неколико деценија након ове најпознатије битке српског епа против Отомана. Српска деспотовина од Бара до Голубца од Београда до Призрена била је лак плен за моћну Отоманску империју. Српска деспотовина је 1459. била окупирана од стране отоманске војске, али је валст пребегла у сусдену Угарску. Страх од отоманских хорди је натерала Угарску да призна легалност српских деспота у егзилу у Срему, где су држали привид државност, све до 1537. када крећу огормни отомански напади и на саму Угарску.

Отоманска и угарску војска сусреле су се код Мохача 1526. који ће бити зпамћен као Мохачка битка. Биће то огрмно жртвовоање људских живота које ће довести до победе Оотмаске империје. Имеприја је кренула на север ка Бечу када је избио сасвим неочекиван догађај. Српски војници су решили да покренули опсежну борбу против отоманских снага која довела до успостављања Другог српског царства са седиштем у Суботици, а цар је био самозванац Јован Ненад. Хришћанска сујете је довела до највећих лудости те су уместо Отомана ово царство срушили хришћани Угри. Многе војводе су пребегле ка југу где су их Отомана поставили за вазалне владара.
Отпочео је дуг период отоманске окупације када се формирјау отоманске окупационе зоне. Бачка је била у Сегединском санџаку, Срем у Сремском санџаку а банат у Темишварском пашалуку. Време окупације обележено је злогласном тотуром над српским становништвом. Многа села су опустала, претворена у пепео и огањ. оотмске хорде су без имало милости пљачкале, убијале и силовали и нису показивале имало самомилости за народ. Током рата са Аутријом у редове отомаснке војске било је припадника народа Черкеза. Њихово зимовање по Банату предствља један од најтамнијих периода у историји овог краја. Њихово зимовање је десетковало становништво Баната и довело до паљена десетина села. Черкези су пљачкали цркве а огромне количине злата су их довеле и у сукобе са другим народима. Поред тог стравичног удара опочиње и други колонизација. Хиљаде муслиманских породица ратника у отоманској војсци се досељава у Банат, отима се земља од локалних Срба и многе цркве се претварају у џамије. Сравичне последице су бележене наон обнове Пећке патријаршије 1557. када се бележи да је у Сомбору било 15 џамија, у Сремој Митровици 900 муслиманских породица са више од троје деце, тада су у Срему муслимани читили апослутну већину а у Банату релативну. Како би заштитили своју земљу Срби из Баната подижу 1594. грандиозни Банатски устанак који је уздрмао отоманску империју. За кратко време ослобођен је читав Банат као и делови Олтеније и Трансилваније. Вожд банаћанског устанка био је епископ банатски Теодор Несторовић. Био је то најграндиознији подвид у Европи када су азијске хорде кренуле ка Бечу. Банат је био острво слободе у отоманском океану.

Српски и румунски народ памти једног огормног издајник и потурицу Сигисмунда Баторија, он је 1594. идао Србе у Банату а 1601. издао Румуне у Валшкој, Молавији и Трансилванији. Зарад јудиних дуката је отоманских осветницима предао Банат. Пропаст је довела до највеће сеобе у српској историји. Готово је цео Банат опустео, сви Срби су напустили своју миленијумско домовину. Како је Банат опустео султан је прогласио аболицију и свима дозволио повратак, међутим практично су Срби приморавани да се врате у Банат како би били понижена раја.
Историјска правда ће се ипак догодити, али тек, Карловачким (1699.) и Пожаревачким миром из 1718. када заувек Бачку, Банат и Срем напушта Отоманска империја. Заједно са отоманским трупама десетине хиљада колонистичких муслиманских породица, које су деценијама пљачкале и отимале земљу од српских староседелаца. Преко 170 година су сејали смрт а сада плаћали цену своје торутре. Након одласка окупатора и њихових следбеника господар Срема, Баната и Бачке постаје једна империја – Аустрија. Њихова политика биће наставак отоманске али ће њихов крај довести до краја још једне окупације и до – КОНАЧНОГ ОСЛОБОЂЕЊА.

други део
„КОНАЧНО ОСЛОБОЂЕЊЕ“
ДЕЈАН ТОМИЋ, Народни фронт
СВИМ ГРАЂАНИМА И НАРОДИМА СРЕМА, БАНАТА И БАЧКЕ СРЕЋНИ ДАНИ ПРИСАЈЕДИЊЕЊА!