ДЕЈАН ТОМИЋ: РУМУНСКО ВАРЉИВО ЛЕТО `18.

Грађани имају огромну патриотску и родољубиву дужност да спрече влaдајуће клике да се понашају феудално и изигравају пропале ројалистичке властелине. Њихов бич моћи може се одбацити само ако су грађани схватили да су народ и народ не сме да трпи узурпатора. Било да је узурпатор неко на „ић“ или неки туђин.

Топле летње месеци људи неретко проводе по врелим летњим одмаралиштима или под благим расхладним ветрићем клима уређаја. Међутим ово лето је било мало хладније него што су то врли метеоролози храбро предвиђали, те је јун био предсказање јесењи. То предсказање није било само у опадајућим временским температурама већ и у опадајућим температурама меланхолије и беспоговорности према политичкој елити. Иако многа политичка деловања преко лета прелазе у стање хибернације, грађани комшијске Румуније решили су да ово лето буде права јесен, за политичку и финансијску елиту. Лето које је добрано презнојило не само румунску политичку сцену већ и „душебрижнике“ из Брисела.

Након чувене револуције стање у Румунији се почело мењати. Иако су најављиване реформе које ће румунске грађане ослободити било какве корупционашке малверзације, та обећања су мирно остала у партијским памфлетима. Шлајпици румунских грађана, који нису били једри, нису се много овајдили од демократизације под светлом западноевропском демократијом. Огормне шуме Трансилваније са столетним деблима, бројним поточићима и богатом фауном, убрзо су пале у наручје инвеститорима са Запада. Број шлепера који од румунских шума праве голети, за само десет година „демократије“ се повећа за 200% а након приступања ЕУ тај број скаче на 400%, са индицијама сталног повећавања. Бројни индустријски центри, изграђени још за време Чаушескуа су постали центри духови, празни, запуштени, али пре свега продати страним инвеститорима. У тој општој либерализацији привреде, грађани су били ослобођени власништва над истом. Међутим један слој грађана се ипак снашао. Били су то припадници класа белих и плавих оковратника.

Корупција је прастара бољка сваког друштва, а у смутним временима она достиже галактичке могућности. Та пошаст која изазива човека да мито прими и човека да мито удели, тешко заобилази све слојеве друштва. Човек се постепено учи навикавању и новим вештинама како мито треба уделити, и колико се која услуга потплаћује. Вешту шпекулацију најбоље користе господа и госпође на политичким позицијама. Лекари у домовима здравља добијају врећицу кафе, сока или бомобоњеру а господа и госпође полтичари новац. Доласком Румуније у ред земаља ЕУ просперитета и стабилности, та шушка румунских леја замењена је шушком европског евра. А чаша народна огорчења је стизала до тренутка финалног изливање огорчења, часа пуне чаше фрустрације и латентне беспомоћности нормалног рада и живота.

Након парламентарних избора 2016. којима је претходила промена Закона о изборима, тријумфовала је опозција предвођена социјал-демократама. Они су током последњих деценија били од свих партија најдуже на позицијама извршне власти у Румунија. Није им била ни страна корупција, која их је добрана коштала на локалним изборима по Влашкој и Добруџи. Међутим сада су добили нову шансу да канцер сваког друштва, корупцију, смање и покушају да искорене. Али слова у памфлетима остају само слова.

Једна од предности наших комшија, поред излаза на море је и колико толико слободно судство. Не тако давне 2006. за државног тужиоца постваљена је Лара Ковеси, до тада готово непозната румунској и потпуно непозната светској јавности. Она је учинила нешто што је било готово необично, дословно је схватила Устав, законе и своју функције. Бачена је анатема на дотадашње готованско обављање функције и кренуо је „лов“ на кроупционаше и помагаче. Током неколико година број ухапшених скочио је са двоцифреног броја на чак 600 лица, од којих су многи били познати политички функционери а неки и бивши чланови Секуритатеа. Један од познатих случајева корупције и обмане јавности десио се 2008. када су наводно пронађене златне наруквице из доба Буребестинове Дачије. Румунска власт је то пронашла уз помоћ, патриотске српске мафије, која је то успела да открије у Бечу. Затим су наруквице обишле Париз и за јешне актовке новца стигле у отаџбину. И онда се догодио шамар. Наука је утвдила да су наруквице вековима млађе. Власт је оптуживала све само није хтела да преиспита саму себе.
Уследила су хапшења и суђења. Неки су чак тражили и помоћ ромских врачара, али су добили помоћ у скучеим просторијама румунских затвора. Убрзо су у Бриселу били очарани румунским примером те су уделили награде али и новчану помоћ правосуђу. Дошло време кад се бирао председник те победи Клаус Јоханис, пореклом Немац, што је било довољно за благо неверицу. Новоизабрани премијер 2016. није постао лидер социјал-демократа Ливио Драгнае, због оптужби пред румунским судовима за изборне махинације. Изабран је Сорин Гринданеа, убрзо га замењује Михал Тудосе а ове године премијерску фотељу преузима Виорика Данчила. Нова премијерка је брзо схватила и јаавно објавила највећу предтњу по румунске националне интересе, правосуђе.

Лидер социјал-демократа Драгнае исчекивао је исходе бројних рочишта, кад је пуком коинциденцијом смењена државна тужитељка Ковесијева и послата да службује у планински град Сибињ, 270 км од престонице. Чаша огорчења која је досипана била је коначно преливена и огромне капи беса сливале су се низ чашу румунског стрпљења. Након објављивања смене Ковесијеве грађани су изашли на градске тргове. Да ли је било спонтаности или не? То питање најбоље се илуструје у Трансилванији. Дан након протеста, хиљаде аутономаша и великоугарских сепаратиста изашло је тргове, како они веле Ердеља. Чудновату рефлексију је искористила владајућа коалција те је правосуђе оптужено за „стаљинистичке процесе“ и подршку анти-државним чиниоцима. Стотине хиљаде демонстраната је председник Клаус частио именом „терористи“. Грађани су њега частили епитетима „дођош“ и „немачки шпијун“. Те су увреде, чак допринела да број демонстраната порасте.

Огласила се и ЕУ клика, првенствено представници Немачке, који су позвали на прекид демонстрација. Уследиле су увреде из доба Другог светског рата, и сви красни изрази. Реалних решења није било. И баш када је свет бацио крајичак ока са Трамп-Ким и Трамп-Путин састанака деси се нешто необично, Драгнаеа су покушали да убију. По старој доброј традицији главни кривац је ето постао Сорош, и на крају је вук појео магарчића. Драгнеа је напрасно заборавио да је уопште намештао изборе, и све свалио на неке непознате странце, који су се дрско окомили на његову недужну личност. Наступ на приватној ТВ кући Антена, изгледао је као исповест спашеног човека са Титаника. Казаивао је да је бес грађана опет био део позоришта тајне интернационалне организације са циљем дестабилизације Румуније. Од кога? Чудно како НАТО ракетни штит стабилизују а сопствени грађани дестабилизују Румунију.

Политичке прилике по небу беломе у Румуније и даље се не стишавају. Простести су изазвали овације широм кошијским земаља. Појавила се чувена реченица: „Куд ми немамо 100,000 Румуна“. Занимљива и помало бесмислена, јер у Србији живи 36,000 Румуна али нико не може да очекује да само они изађу на протесте. Грађани имају огромну патриотску и родољубиву дужност да спрече владајуће клике да се понашају феудално и изигравају пропале ројалистичке властелине. Њихов бич моћи може се одбацити само ако су грађани схватили да су народ и народ не сме да трпи узурпатора. Било да је узурпатор неко на „ић“ или неки туђин. Јер на крају они мажу кавијар по путер кифлама а народ јефтину паштету на танке мрвице белог хлеба, чији је комбинат пред одстрелом. Румунија је показала да народ има кичму, а да ли ће наш народ потврдити имање кичме?

ДЕЈАН ТОМИЋ с.р.

Редакција за спољну политику и сарадњу „Народног магазина“.
MMXVIII