ДЕЈАН ТОМИЋ : КАДА СУ СТОЛЕТНЕ ТЕЖЊЕ ПОСТАЛЕ СТВАРНОСТ

Народни фронт честита грађанима Војводине 25. новембар – Дан присаједињења

Студени месец новембар богат је годишњицама које су од есенцијалног значаја за наше народе, наше републике и читав овај део европског континента. Током овог месеца , нажалост, неретко долази до порицања и омаловажавња разних историјских догађаја неких који су се десили на поплочаним улицама градова убишој империји, или догађаја по врлетним планинским местима чије име неко може и пежоративно изговарати. Између ова два датума налази се и дан када је коначно завршено прво велико светско крвопролиће, које је однело бројен животе али и неколико империја. На згариштима, или у неким оквирима пепелима историјског тренутка ницале су нове идеје и државе. Неке идеје по својој суштини су биле од епохалног значаја за раздобља XX века, док су друге идеје настале из војничког шињела, током наредних година попримиле апокалиптичне размере свеопштег уништења.

Током развоја једне нове идеје, а пре реинкарнације средњовековних политичких разматрања завршило се једно раздобље. Завршило се раздобље старе вештице Аустро-Угарске и коначно је са политичке позорнице светске политике нестала злогласна фамилија Хабзбурга. Током своје вишевековне владавине под гвозденим јармом царске власти држала је бројне народе европског континетна. Под лажним изговором „просперитета и стабилности“ и „цивилизације“ успешно је остваривала јачање на уштрб малих народа. Одлика ове творевина била је царска власт у Бечу, граду који се најбрже развијао у таквој држави. Феудални систем, властела, војнички апарат репресије, држање многих људи на ивици глади и често неплаћени рад, једни су од разлога пропасти ове творевине.

Светозар Милетић

Током вековама готово да није било држава са којима Хабзбуршка монархија није ратовала. Она је преживела чак и револуционарну 1848. када су се сељаци и радници широм Европе дигли против властеле и наметнуте глади, вишечасовног радног времена, нехигијеснких услова живота … Власти нису много водиле рачуна о сиромашнијим слојевима друштва. Трансформација власти са дворске камариле на народ, који је евидентно био незадовољан, у тим временима се није могла извести без крви. Употреба оружја као последњег начина за остваривање својих права била је историјска неминовност, али и реприза. Пример царске Француске са краја XVIII илуструје исту матрицу која се није променила ни у наредном веку. Због тога је народ устао на оружје. Устали су међутим ипак, али то у том веку треба разумети а не са ове дистанце гледати, по националном основу. Тако је искра отворила два дијалектичка пута ка развијању будих путева. Појам слободе од нечега и некога, су вешто искористиле тадашње владајуће елите да употребе и развију нову политичку идеју – национализам. То је на крају успело да продужи, вештачки, неке апсолутистичке режиме.

први војвода – Стеван Шупљикац

Међу крајевима који су устали нашла се и територија данашње Војводине. Пре те бурне 1848. године термин Војводине није постојао. Ту историјску чињеницу данас неке супростављене идеје занемарују. Територије Бачке, Баната, Барање и Срема су тада као и сада биле потпуно национално, верски и језичке шаренолике. Током многих векова на територију наше плодне равнице долазили су разни народи, најчешће због глади или спасења од смрти. Долазак словенских народа на Балканско полуострво отпочео је као процес, по прихваћеној историјографији, током VI века. Срби и Хрвати су пре свог пресељења у Шумадију или Загорје, населили територије Барање, Бачке, Баната, Подравине, Срема и Славоније (тако се данас те области зову) и управо су тада осетили све могућности које плодонсона Панонска низија пружа. Плодоносна црница пружа човеку највећу слободу, слободу од глади и сиромаштва. Мали комадић равнице је довољан да ваши најмилији више не гладују. Глад је током векова присиљавала људе да се са тешким осећам селе са својих огњишта. Такође и примеру ратова и сеоба народа су играле битну улогу. Србија и Угарска су на Срем током средњег века гладали као на тамон зону, и поједини владари Срема су били у крвној вези са српским или угарским владарским породицама. Током упада Османлија на Балкан и каснијих ратова, народи су се селили. Са територија Старе Србије (Косово, Метохија и  Македонија) локално српско становништво је свој спас нашло у равници, где су сачували своје главе и стекли нови дом. Исто тако су хиљаде Словака са Татри силазиле на југ, хиљаде Русина са Карапата или Мађара из Буковине и Галиције.

Бурне и револуционарне 1848. локално ненемачко становништво се побунило у провинцијама велике Хабзбуршке империје. Треба имати на уму да су све крупне политичке одлуке, и могућност потпуне контроле тада имало немачко становништво. Најопаснија побуна била је она од стране Мађара, другог по борју народа империје. Они су захтевали своју више слободе, а касније и потпуно осамостаљење. Власт из Беча је обећавала више слобда али је ипак хтела посегнути за војним решењем. Како би то остварили били су им потребни савезници, међу њима Срби. Међутим српски народ је покушао да нађе савезника у мађарском народу и себи издејствује већу аутономију у оквиру Угарске. Преговори и договори су пропали. Уследио је епохалан догађај, који представља рођење Војводине.

споменик Јаши Томићу

Сремски Карловци, маја 1848. Срби проглашавају Српско Војводство или Војводину. Територија се протезала на регионе Бачке, Баната, Барање и Срема и обухватала је највећи део Срба у тада јужној Угарској. Изабран је и први војвода Шупљикац а тадашња Карловачка митрополија уздигнута је на ниво Патријаришије. Весеље које је трајало тих дана прекинуо је одговор угарских власти, и био је то увод у прави рат. Овај рат обрадовао је једино Беч. Док се двојица туку трећи ужива, стара мудрост и стари начин контроле власти. Беч је обећао да ће Српско Војводтство опстати, и да ће све одлуке са Скупштине бити прихваћене. Након револуције и почетак вишегодишњих прегвора Аустрије и Угарске, царска власт прихватила је идеју Војводине.

Стара парола која гласи: „Није битно ко је смислио идеју, већ које спроводи“. И овде се та парола јасно демистификовала. Од бираног војводе, дошло се до аустријског гувернера. Од аутономије до аустријске провинције која је проширана на огромно пространство са седиштем у Темишвару. Јужне области Српског војводтва су добиле стару улогу војних крајина, чиме је трећина некадашњег војводства искљуена а нове махом румунске и немачке области придодате. И овако суштински, али не и као идеју, аутономију бечке власти су толерисале нешто више од деценије, и онда је укинули. Тиме се ставила тачка на било какав вид договора са бечком камарилом. Ово није била једна обична превара, нека шпекулација, ово је била фундаментална издаја која је на најбољи начин показала да у империји постоји један народ који има водећу улогу и други који су само поданици. Треба напоменути да тадашњи Карађорђевић Александар књаз српски није учинио готово ништа. Књаз Милош који га је наследио био је старији човек,  и убрзо након његове смрти укидање је формално и извршено.

Даница Јовановић – жртва аустроугарског терора

Рат 1914. дочекан је са великим ентузијазмом у Бечу. Након Босне и Херцеговине, требало је подјармити и Србију и Црну Гору. Бечка камарила је у својој лудости ишла дотле да је слала Србе са територија некадашњег војводства да пуцају на своје сународнике у Србији. Родољубље се показало као везивно ткиво сваког човека без обзира са које обале Дунава и Саве долазио. Добар део словенсих насилно мобилисаних војника прелазио је на страну слободарске Србије против старе вештице Аустро-Угарске, формиране 1867. нагодбом Аустрије и Угарске. Ратне позиције су мењане али и чак када су Србија и Црна Гора окупиране од стране туђинских армија, идеја уједињења јужнословнеских земаља није замрла. Чак су и поред трагичне војне ситуације, жељње биле јојш јаче и долучије. Столетни снови о коначном ослобођењу сада се нису, ни поред притисака аустријске чизме, нису могли сузбити. Ускоро долази до тренутка који се чекао и који је давне 1848. био пропуштен.

Солунски фронт пробијен је септембра 1918. и за мање од два месеца донео крај мукама и Великом рату. Још пре краја рата угледни Срби, са територија Срема, Баната, Бачке и Барање, замолили су регента Александра (унука књаза Александра из 1848.) и српску војну команду да пошаље неколико батаљона на наше просторе. Ово је био и савет француске војне команде, која се бојала да ће угарски војници извршити побуну. Током октобра након вишевековног ропства, туђинска армија се повукла. Власт су преузели представници Српског народног одбора из Новог Сада, најугледнији и најистакнутији међу њима био је Јаков Јаша Томић.

Српска Војводина 1848.

Након смрти Светозара Милетића, место српског политичког вође у Хабзбуршкој монархији преузео је Јаша Томић. Његов политички ангажман био је везан за уједињења словенских народа. Светозар Милетић је био и председник „Дружине за уједињење Србије“ чији је циљ било уједињење српског народа, и успостављањем Цетиња за главног града Србије. Томићева политичка визија имала је малу измену, у којој је Београд главни град. Његова главна замисао је била директно уједињење са Србијом. У то време формирала се и „Држава Словенаца, Хрвата и Срба“ са седиштем у Загребу, коју нико није признао. План рукодтва Државе СХС-а био је да се читава територија бивше Аустро-Угарске уједини са Србијом и Црном Гором. Та одредница није била спорна али је сте нешто друго. Постојала су мишљења да би нова југословенска држава требала бити република, или оно што се касније разијало, идеја о федерално уређеној држави. Српски политички круг из Новог Сада је био против федерације. Огромно расположење народа било је усмерено ка директном уједњињу, односно присједињењу Србији. Политичари који су се залагали за уједињења са Србијом преко СХС-а и Загреба били су у мањини. Оно што ће карактеристи будућу Скупштину биће и њена демократичност.

Организациони одбори размили су се нашим крајевима крајем октобра и почетком новембра. Њихов задатак био је да обезбедете делегате и њихов демократски избор. одлучено је да на хиљаду пунолетних лица буде изабран један делегат, односно посланик. Тада су по први пут у овом делу Европе, право гласа имале и жене! Право гласања при избору посланика оба пола су имала са навршених двадесет година, немачко становништво је било изузето. Гласање је у већини случајева обаваљано акламацијом уз оштенародно усхићење. Тада су за посланика изабране и жене. Међу њима била је и Милица Томић, рођена Милетић. Милица је била кћерка Светозара и супруга Јашина. Она је имала невероватан утицај на тадашњи женски покрет у Новом Саду. Њено залагање омогућило је учешће жена у раду Скупштину и залагање за њихову равноправност са мушкарцима. Поред ње и шесторо жена је учестовало у раду Скупштину, што је био огроман куриозитет за наше крајеве и овај део Европе.

Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих словена у Бачкој, Барањи и Банату отпочела је своју историјску седницу 25. 11. 1918. у Новом Саду. Најважнија тачка дневног реда била је предлог Српског народно одбора за директно уједињења – присједњиње Бачке, Баната и Барање, Краљевини Србији. Дан раније 24.11 . на Скупштини у Руми посланици су акламацијом изгласали присједињења Срема од Вуковара до Земуна, Краљевини Србији. Уводно излагање имао је Јаша Томић. Он је истакао значај Скупштина као и предложеног дневног реда. Томић је истакао и значај директног уједињења тј. присједињења Србији. Пре тога на њега и Косту Хаџија вршенје и огроман притисак од стране Карољи Михаља да територији Бачке, Баната,Барање и Срема остану као административна целина у оквиру Совјетске републике Мађарске. Њихово одбијање било је одраз достојанства и слободарских тежњи народа. Тада је Карољи сличну понуду дао и Словацима. Тада настаје и чувена реченица: „Џабе нам нуде Векерле и Карољи министарске портфеље, нема више Словака који би га примио из руке Мађара“.

„Прикључујемо се Краљевини Србији која својим досадашњим радом и развитком ујемчава слободу, равноправност и напредак у сваком правцу, не само нама, немо и свим несловенским народима. Наш пут у Југославију води преко Београда. Ми не можемо ући у Југославију уколико пре тога тамо нисмо ушли спојени са Србијом и Црном Гором. Без Србије и без Црне Горе, ми немамо Југославију!“

Овим речима обратио са Јаша Томић на Великој народној скупштини. Одлука посланика била је јасна, била је то одлука срца која су вековима куцала за тај час. Скуштина је усвојила историјску одлуку, вековна граница коначно је срушена. Препрека која је стајала на путу јединства и рађања једне нове државе, државе свих народа коначно се остварила. Одлуку скупштене изгласало је 757 делегираних посланика. Поред Срба билу су и ту и Буњевци, Шокци, Хрвати, Словаци, Русини, Мађари а у раду су учестовала и шесторица Немаца. Донета је и Декларација, успостављена је Народна управа која предствља први облик извршне власти на нашим подручјима по бољи народној а не вољи царској. Историјску одлуку о присједињењу сутрадан 26. донела је и Народна скуптшина у Подгорици, чиме се и јуначка Црна Гора присјединила. Убрзо 1.12.1918. у 20 часова настала је нова држава, одраз вековимних снова наших народа. Држава је нажалост била веома кратког даха. Распала се у вихору Другог светског рата а обновљена држава у вихору грађанског рата. Настале су поделе, неке воде корене из 1918. подела на унитаристе и федералисте, бјелаше и зеленаше, аутономаше и оне који су против аутономије, и многе друге поделе. Неке од тих подела када се погледају са дистанце су чиста бедастоћа, али и те политичке поделе додатно деле оне националне о чијим коренима не треба говорити на један заиста значајан историјски датум. Народ увек треба да одлучује и његова воља се не сме доводити у питање!

 ДЕЈАН ТОМИЋ, Народни фронт