Дуги марш кинеског змаја
Пише : Дејан Томић
Правда је тријмфовала! Првог дана октобра 1949. у Пекингу, Мао је саопштио рођење нове државе, рођење нове будућност у слбодној земљи равноправних људи, рођење Народне Републике Кине. Ова крвавом историјом измучена земља нашла се ослобођења од страних завојевача, домаћих аутошовиниста и националиста, израбљивача, клерикалаца, слуга крупног капитала, нашла се под једном црвеном заставом, под једним маршом слободе.
Први дан октобар представља значај датум у историји човечанства. Неколико значајних догађаја у људској историји се одиграло на овај датум. Александар Македонски је поразио трупе персијског цара Дарија Трећег 331. године пре нове ере. У новом ХХ веку догодило се неколико такође круцијалних догађаја Јапан је у потпуности окупирао Кореју 1910., а 1918. су Арапи под логистиком Томаса Едварда Лоренса ослободили Дамаск од Отоманске империје. Нацистичка Немачка је 1938. отпочела окупацију Судестке области Чехословачке.
Ови догађаји били су увертире за далекосежне догађаје а један који је круцијално преобликовао један огроман народа и једну изморену земљу догодио се 1. октобра 1949. када је у Пекингу проглашена Народна Република Кина, рођена након победе над јапанским агресорима и домаћин издајницима који су веслом побегли на Формозу. Овај датум представља прекретницу за Кину а данас имамо прилике да као сведеоци једне епохе посведочимо како је тај догађај од једне измрорене, подељена и заостале земље изродио највећу привредну силу данашњице, силу која ће по проценама многим релевантих студија 2050. у свим аспектима престићи САД као најјача сила на нашој планети.
Кина је најмногољуднија држава на свету, а по површини државне територије одмах иза Руске Федерације и Канаде. По економској моћи успела је да престигне гиганта капиталистичког Запада – САД. Земља која је по многим проценама на узлазној путањи и чија привредна моћ полако почиње да прати и јачу политичку и војну инволвираност у свестку политичку стварност. То је такође и земља где постоје један сепаратистички покрет на острву Формоза и аутономашки покрет у Хонг Конгу. Међутим и то је огроман успех Кине. Кинеска историја је, слично као и српска, испреплетана бројним династичким сукобима, влатољубошћу провинцијалних владара који зарад сопстевене добити жртву читав свој народ. Историја ове земље је изузетно богата и због тога ће бити у концизној мери елаборирана.
„Сја“ назив је за прву владарску породицу Кине која је упраљала земљом (2070 п.н.е. – 1600. п.н.е.) она је изнила чак 14 владара а сменила је постојање богова-краљева који су своје врлине користили за мир и просперитет Кине, беше то доба Три суверена и пет царева. Након прве династије која је утемљила Кину долази династија Шанг (1600 п.н.е – 1046 п.н.е .) она је упела да остави огормног трага у кинеском писму, чију су варијације, допуне и реформе настајале након уобличавање које се догодило у доба ове династије. „Гатања“ односно тумачење одређених догађаја уз помоћ неких необичних предмета или појава (кости или кретање ветра) постали су дубоко укорењени у кинексој традицији. Након династија Сја и Шанг долази доба династије Џоу надуговечнија владарска династија (1222 п.н.е. – 256 п.н.е) у чијој епохи долази до развоја филозофије. Најзначајнија личност ево оготово миленијске епохе био је Конфучије чије ће мисли допринети изградњи кинеског идентитета и стварање нове филозомске мисле које познајемо као – конгфучијнаство. ( Конфучије: „Да ли је човекољубље далеко? Пожелимо га и оно је, гле, ту пред нама.“).
Први кинески цар био је Ћин Ши Хуанг који је објединио зарађене кинеске великаше и ујединио велики земљу. Како би се разликовао од претходних краљава себе прогласи за цара Кине, и та се титула усталила током надолазећим миленијума. Ово беше 220 п.н.е. и током наредних периода смењивале су се династије Хан, када је први цар премунио великаше покушаше да омеђе своје поседе и то беше доба Три ( у ствари шест) краљевстава. Након овог тужног братоубилачког периода долази нова династија Ћин која је успела да поново уједини Кину, након два века уједињене Кине поново је братска неслога поделила Кину на север и на југ земље. Две владарске куће настојале су да изграде нове идентитете и да своје виђене Кине наметну својим поданицима. Након братске неслога и неколико братоубилачких ратова династија Суеј је ујединила две кинеске земље и одбацила две династије севера и југа. Тада је и чувени Кинески зид добио данашњи облик. међутим поново је прорадило властољубље и омеђивање поседа те након Суеј династије Кин а се дели на чак 12 делова, тужан период под називом 5 династија и 10 краљевстава, то је изнедрило јаз имеђу Кинеза са севера и југа земље како у језику тако и у одређеним обичајима.
Династија Сунг је након 960 године успела да уједини 12 делова Кине у једну јединствену целину. Наступио је тмуран период за језикословце јер су сви владари покушавали да измисле некакве језичке варијације како се „њихов“ језик разликовао од језика другог краљевства у којима је живео један исти народ. Међутим разне зађевице настале након вишевековне поделе уродиле су плодом за завојевача са севера, за Монголе који 1271. успоставише своју власт над Кином номинално се поставивши за кинеске владаре а у ствари су окупирали Кину, и то тако беше све до династије Минг.
Велика Кина изнедрила се из династије Минг, чије је царство обухватало 2/3 територије данашње НР Кине. Током ова два века (1368-1644.) становништво је удвостручено са 100 на чак 200 милиона. Успостављена је престоница у Пекингу и владарски посед „Забрањени град“. Најградниозније грађевина рађале су се по кинеским градовима. Цветање мира је допринело и цветњу науке, трговине и уметности. Кинеска неслога се може једино мерити само са српском неслогом те су поново кинеске земље потпале под завојеваче овога пута из суседне Манџурије. Нова династија Ћинг иако је дошла као завојевачка 1644. убрзо је сватила да велики популациони потенцијал Кине може да искористи за своје мегаломанске пројекте. Тада настаје и највећа територија државе Кине од данашег Владивостока до Хималаја се протезало огормно царство. Како би сузбили могућност унутршњеих подела династије је читаву земљу изделила на мале провинције, које потом дељене на покрајине, оне на округе а они на области. Тиме је настало преко 500 административно-територијалних јединица од којих су многе биле или натчињене или потчињене једна другој. Након овога се царски наследници нису много мешали у аутомну управу својих службеника.
Мала оствка унија Енглеке, Шкотске и Велса, са ирским територијама знана као Велика Британија у ХIX је боље од било кога уочвала значај Кине. Историчари су се латили пута од Лондона до Пекинга и пажљиво простудирали обичаја, традицију, језик али и све могуће поделе. Уочили су да многи Кинези цара сматрају за Монгола, а не за Кинеза, и да се осећају као пуке слуга. Чај је постао разлог за рат сићушне Велике Британије и огромне Кине. Био је то сукоб са далекосежним последицама. Јачајући родољубиве жеље Хан Кинеза и подстицањем на одбијање службе цару Монголу, англофилска пета кола је успела да умањи способност кинеских трупа. Резултат је био поражавјући. Савремено опремљене енглеске трупе окупирале су након рата Хонг Конг, Британци су добили бенефиције а неколико огормних лука су добиле статус екстериторијалности, а такође је Кина платила и ратну одштету Енглеској. ( И дан данас се Енглези нису извинили Кинезима за злочине!).
Након пораза у рату, Кину су потресли и унутрашњи сукоби. Отпочео је дуги и најкрвавији рат тог век знан као – Тајпиншки устанак (1850-1864.) он је однео преко 20 милиона кинеских живота, а поред њега одиграо се и Други опијумски рат. Други опијумски рат означио је парчање Кине у коме су свесрдно учествовали Енглези, Французи и Руси. Данашњи град Владивосток је основан након одузимање тих пацифичких области Кине и њиховим припајањем Руској империји, чиме је Кина одвојена од северног Пацифика. Преко милион квадратних милометара данашње Русије су територије отете од Кине 1860. Tада су француске и енглеске трупе ушле у Пекинг и приморале цара да пристане не све услове. Слобода вере је омогућила унијаћење у приобалним подручјима, а слободан пролазак кроз све реке, села и градове омогућиво је ескплатацију кинеских роба и народа од сране империјалних сила. Сиромашење Кине било је незаустављиво. Крај грађанског рата је довело до десетина хиљада нароужаних бандита и бивших царских војника који су пљачкали сељака и радили као убице империјалних компанија.
1912. док балкански народи ослобађају своје земље од малоазијских хорди зла у Кини се дешева огромна промена – проглашава се Република Кина. Њој је претходила позната Синхајска револуција 1911. која је допринела паду омражене династије Ћин коју су Кинези звали странцима. Увертира је била жеља цара да одређене железничке концесије и предузећа преда Енглезима. Понижење које су Енглези учинили Кинезима било је неопростиво и побуна против енглеског империјалног бича капитализма је изнедрила револуцију која је свргнула дођошку династију и отерала дођошког цара са престола. Тибет и Монголија су вешто искористили ослободилачки покрет кинеског народа и уз енглеске фунте прогласили своје „државе“ које су постале сателити енглеског двора. Тибет је настао након нелегалном одвајања од Кине 1912. и никада пре тога није био независна држава нити аутономна територијална целина – како данас тврде тибетански сепаратисти насељени махом у САД-у!
Након свргавања дођошке династије поново се кинески усуд, који је српском народу добро знан, разделио земљу и народ на мале „државе“ где је један анрод подељен вештачким и бесмисленим границама среброљубивих војних комаданата. Монголија која је имала историјско утемељење своје државности је убрзо кренула прогресивним стопада развоја и хуманизму, који су победили крвожедну, примитивну и заосталу Руску империју и родили напред и виешенародан СССР.
Куоминтанг или Кинеска националистичка партија основана је 1912. а њен вођа 1928. постаје генерал Чан Кај Шек. Ова групација која се савремним речником може окарактерисати као војна хунта. Њен зулум против политичких неистомишљеника и пљачкање сељака првадани су „уједињењем Кине“ а у ствари је ова групација алкохољубивих генерала стварали свој приватни феуд на читавим народом и земљом. Крвожедне репресалије су убрзо препознале потребу народа да стане на пут овом терору и кровпицју Чан Кај Шеку.
Комунистичка партија Кине формирана је у Шангају 1921. у коме су европски дођоши царовали над подјармљеним кинеским народом. Крвопијац Чан Кај Шек је покренуо немилосрдне нападе на комунисте, јавнa стрељања, бројна мучења, протеривање читавих породица. У таквим околностима и имајући у виду тамну слику села и сељака и понижену националну свест КПК (Комунистичка партија Кине) из највелелпнијих родољубивих и јединих правих патриоских разлога је отпочела отпор против крвопијаца Чан Кај Шека и његових пијаних бајонета пакла. Кинеско село је одмах препознало висок родољубих подвих херојских бораца за слободу из КПК и једини патриотизам а не лажни „патриЈотизам“ крвопијца Чан Кај Шека. Убрзо су хорда зла и смрти покренуле свеопшту агресију на ослобођене територије Кине. Тек касније се сазнало да је Хитлер послaо у децембру 1933. војне стратеге да вежбају тактику шаљући разуварене бојовнике Чак Кај Шека на праводљубиве и сиромашне сељака. Неки су имали само пољопривредни алат као одбрану док су трупе Куомунтанга кориситле тешку артиљерију и репресалије, многа села су спаљена до темеља а ставници стрељани без суда и без иакаков разлога.
Чанг Кај Шек и Мао Цедунг, 1945.КПК у овом одстудном часу када се аутошовиниста и кропијац Чан Кај Шек спрема да све комунисте поубија, досноси се историјска одлука о почетку Дугог марша. Кинеска совјетска република у чијем оснивању и напретку је велики мислилилац и заповедник Мао Цедунг (Мао Це Тунг) имао непроценљиву улогу била је нападнута од стране крожедних трупа Куоминтанга 1934. када је отпочело најградиозније повлачење у историји ратовање. Тада је прео 130,000 најбољих синова и кћери Кине са Маом кренула ка стратешком дислоцирању са једне на другу тачку кинеске територије. Овај стратешки марш је био војни преседан. никада раније у људској историји се није марширало толико дуго, прелзећи хиљаде километара, и тако тешко, свакодневни напади злочинаца из Куоминтанга. Преко годину трајало је ово стратешко марширање са југа на север, са истока на запад Кине, раздаљина преко 14 хиљада километара. Нажалост тек је сваки десети војник Црвене армије Кине успешно извршио свој марш стигавши на задато место.
Јапан вековима изолован од остатка света, неколико пута у историји спашен монголске најездем пуком судбином олуја на отвореном мору након Меиџи 1868. отвара своје капије свету. Земља се уз помоћ САД-а брзо пењала ка степеницама развоја европских колонијланих империја. Током Великог рата су стали на страну Атанте и узели бивше немачке колоније у Кини, тиме стварајући одскочну даску за будућу агресију. Ратнички бубњеви су се оглашавали у Јапану. Није више било самураја али је било пушака и топово, авиона и ратних бродова. Мала Кореја је искушавала без имало саосећањасветске јавности геноцидне јапанске намера. Јапанска империја се ширила и већ су 1931. анексирали Манџурију мењајући јој име у Манџуко. Након победе против губитничке Руске империје 1904. намерачили су се и на нови СССР и на Кину. Показаће се да СССР није примитивна средина као царска Русија и да није вечни гувитник и бедник, нажалост показаће се да Кина под националистима јесте.
Након измишљања угрожености јапанских живота 1937. Јапан напада оно што је од Кине остало и отпичење Други кинеско-јапански рат. Тај рат по мнобим историографима представља увертиру Другог светског рата. Националисти крвопијца Чан Кај Шека су се показали као бедне патриоте које могу да кољу кинеске сељаке а не могу да зауставе злочиначки поход јапанских слугу Сатане. Масакри које су Јапанци чинили превазилазили су и маскре кинеских националиста над сељацима и комунистима. Престони град Нанакинг постаће симбол јапанског варварства и најнићих порива које особа може имати. Преко две стотине хиљда Кинеза је брутално масакрирано, крвожедни Јапанци су живе људе везане бацали у јаме, потом зтрпавали земљом, уз стравучне крике жена и деце, а затим играли јапанске народне игре над земљом, певали и садистички се смејали.
Националисти заустављају ратна дејства против комуниста. Ђаво је дошао у Кину у лику Јапанаца. Кинески комунисти нису хтели да се братска крв проливала али су националистичке букве своју немог над Јапанцима надоместили маскрима над комунистима. Ипак пристиком народа и страхом од пораза националистичке букве су ипак престале да убијају комунисте и привремно су зауставили братоубилаштво, јер никада нису истински били за мир са комунистима већ за убијање истих.
Отпор јапанском агресору су прећутно у „савезу“ водили комунисти и националисти. Националисти су кумили и молили Запад а комунисти су убијали јапанске агресоре, водили су херојски партизански рат. Успех комуниста је био видљих по броју мртвачких ковчега сланих назад у агресорски Јапан, броју уништених јединица и ослобођених територија. Партизански рат се показао као једина успешна тактика противв геноцидних јапанских намера. Од страха од пораза националисти чине највећи злочин над кинеском народом рушећи бране на Жутој реци, због тога гнусног чина преко 900 хиљада Кинеза је подављено, преко 12 милиона су постали бескућници а укпан број уништених села је прелазио 4 хиљаде и 11 великих градских центара је уништено.
Због немогићи да одговори на херојску партизански борбу КПК-а и кинеског народа, јапански окупатор је међу пребглим националистичким официрима нашао изрода и издајника. Кинески Милан Недић био је Ванг Ђингвеј, познат као антикомуниста, совјетфоб и човек спреман да зарад личне користи изда цео народ. Тиме је јасно приказан морални капацитет националсите, који се служи националним осећањима да зарад мало дуката изда и себе, и пордицу, историју, традицији, народ, да изда све осим жеље за сопствено богаћење.
1941. националисти разбијају заједничку борбу свекинеског народа, а укључивањем САД у рат постаје највернији сателит. И током наредне фазе рата су слушали команде САД а не соптвеног народа. Велика победа у Европи је омогућила да се велики напредни СССР окрене да зада круцијални ударац империјалном Јапану. Уз помоћ херојских кинексих партизана отпочела је градниозна ослободилачка акција совјетских и кинеских партизанских трупа против јапанских завојевача и домаће изјадника, слуга јапанског милитаризма. Херојски кинекси партизани ослобађају огромне територије Кине, радост је завладала у срцима народа Кине. Другог дана септембра 1945. геноцидна империја Јапан је нестала потписивањем акта капитулације. Звалдао је мир, или није?
Антикомунизам предстваља једну патолошку болест где појединац зарад мржње према нечему што, због интелектуалних ограничења, неразуме у стању је да народ и земљу доводе у амбис. Тако је антикомунизам крвопијца Чан Кај Шека доведо до наствака братолубилачког рата. Занесени обећањима кауобоја из трговачке радње Трумана, приученог председника САД, националистички отпадци започињу нападе на снаге КПК-а. Међутим народ Кине није више желео да буде понижен већ слободан и срећан. зато су снаге КПК у виду Црвене армије Кине успешно водили народноослободилачку борбу против изајничких националистичких снага, заслепљених антикомунистичком болешћу и амричким зеленим доларом.
Правда је тријмфовала! Првог дана октобра 1949. у Пекингу, Мао је саопштио рођење нове државе, рођење нове будућност у слбодној земљи равноправних људи, рођење Народне Републике Кине. Ова крвавом историјом измучена земља нашла се ослобођења од страних завојевача, домаћих аутошовиниста и националиста, израбљивача, клерикалаца, слуга крупног капитала, нашла се под једном црвеном заставом, под једним маршом слободе. Издајници су побегли на минијатурно острво Формоза и прогласили ткз. „Републику Кину“ јефтини трик националистичких изајдника је цео свет увидео и на крају су их и газде из Беле Куће остваиле да на том острвцету сеју своју патолошку антикомунистичку болест.
Кина данас представља једну земљу новог доба, доба напретка науке, привреде, културе и уметности, склада међу народом и народностима. Хармонија Кине се више пута покушавала угрозити, али је сваки пут агресор од Народне Републике Кине губио, било да је слао антикомунистичке балончиће ко Тајван, или аутошовнистичке дернек као изадајници у Хонг Конгу. Данашња Кина није она земља коју су Енглези могли да силују због мало чаја. Она је земља храбрих и слбодних људи, који своје земљу воле и који никада више неће дозволити да неки туђин скине предивну кинеску заставу и окачи крпу страног агресора. Нова Кина коју видимо данас биће све јачи и озбиљнији говорник на светској сцени, говорник који је осетио индиректно и агресију 1999. нападом на амбасаду у Београду и спознао сву мржњу Запада према Кини и другим малим слободољубим народима. Кина има велику одговорност да те народе поведе ка пуној националној слободи и амфирмацији једнакости, правде, слободе, братства и јединства. Свим народима Кине срећан 70-ти рођендан истинске и слободарске Народне Републике Кине.
Дејан Томић, Народни фронт 2019.