Данило Ђурђевић : Исус је први социјалиста

Мухамед Јусуфспахић: ” Морамо да се трудимо да речи комунизам, социјализам, очистимо од атеизма, јер је ђавоља работа да капитализму припишемо теизам, а комунизму атеизам. Исус и Мухамед нису били капиталисти него комунисти, социјалисти, волели су и радили за једнакост међу људима у сваком погледу.”

Изворно хришћанство прожето је идејом једнакости, љубави, осећајем заједничке судбине и друштвене етике. Сам Исус Христос се заузимао за сиротињу и обесправљене, сви његови апостоли и ученици су припадали ”најнижим слојевима” (сем Матеје, који је био порезник), а неки чак стигматизовани од околине (Магдалена). Све његове проповеди биле су просветљене хуманистичким идеалима и позивале народ да ”љуби ближњег свог као самога себе, а ближњи је сваки човек на свету”. Није ни чудо што се хришћанство у свом раном периоду, ширило као пожар преко обесправљених претећи да, својим новим, револуционарним системом вредности – поткопа саме темеље Римске империје.

Тај филозофски темељ хришћанства записан је у Библији. Тако Дела апостолска наводе : ”… а сви који вјероваше бијаху заједно, и имаху све заједно. И течевину и имање продаваху и раздаваху свима као што требаше. И сваки дан бејаху једнако једнодушно у цркви, и ломљаху хљеб по кућама, и примаху храну с радошћу и у простоти срца хвалећи Бога. А у народа који вјерова бјеше једно срце и једна душа, и ниједан не говораше за имање своје да је његово, него им све бјеше заједничко. И благодат велика бјеше на свима њима. Јер ниједан међу њима не бјеше сиромашан, јер колико их год бјеше који имају њиве или куће продаваху и доношаху новац што узимаху за то, и метаху пред ноге апостолима, и даваше се свакоме како што ко требаше…”

Дела и реч Исусова такође сведоче о том приступу. Најпознатије су његове речи да је “лакше камили да прође кроз иглене уши него да богаташ уђе у царство небеско,” и додао : “Ако хоћеш савршен да будеш, иди и продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу”. Често је цитиран његов антагонизам наведен у Јеванђељу по Луци (16:13) : Никакав слуга не може служити два господара јер ће једнога мрзети, а другога љубити; или ће једног волети, а другог занемаривати. Не можете да служите и Богу и богатству.” У свом нападу на трговце и мењаче новца у храму у Јерусалиму, Христ је најдиректније показао природу своје мисије.

Истина, после државне интервенције у 4. веку у саму догму и стварање институционалне Цркве, хришћанство је од филозофије ослобођења човека и универзалне једнакости, постало државна идеологија феудалне класе, која је имагинарну небеску хијерхију пренела и на реалне, земаљске односе. Једнакост свих људи трансформише се у једнакост пред Богом са поруком да правду и срећу не треба тражити у овом животу, већ у загробном. Међутим, и поред монопола у тумачењу Христа и тоталитарних односа које је Црква наметнула, духовна и филозофска снага изворне Христове речи вековима је надахњивала велике умове и слободне духове. Нису случајно први визионари и револуционари били хришћански проповедници, попут Јана Хуса, Томаза Кампанеле, Томаса Мора, Томаса Минцера… који су сви имали Христову визију егалитарног, слободног и праведног друштва, и који су због својих идеја тешко пострадали.

Потпуно је очигледно да су одувек постојала два хришћанства – једно институционално и конзервативно, заштићено државом и себичним интересима класних односа; и друго изворно, Христово које полази од природног закона да се сви људи рађају једнаки и слободни, и да само у хармоничној заједници са ближњима могу да ослободе и оплоде свој потенцијал на радост људи и Бога.

Мир Божији – Христос се роди.

Данило Ђурђевић, Народни фронт