Данијела Ружичић : Меморандуми ММФ и диктатори

Прошло је 40 година од када је „Чикашка школа“ предвођена неолибераланим економистом Милтоном Фридманом, америчким корпорацијама, Међународним монетарним фондом и Светском банком извела шок-терапију у Чилеу. Претходно је у пучу, који је извела војска генерала Аугуста Пиночеа, убијен демократски изабрани председник Салвадор Аљенде.

Одмах су распродати државни ресурси, људи су поотпуштани са посла, цене хране, воде, струје, грејања су се утростручиле, а плате остале исте или су девалвирале. Грађани Чилеа до осамдесетих година, живели су у беди као никад у својој историји.

Била је ово прва „шок терапија“. Иста „терапија“ примењена је потом и у Аргентини, Уругвају, Бразилу, Боливији, а по паду Берлинског зида – и у земљама Источне Европе, Русији, касније и у неколико земаља Азије, а на списку су, наравно, и земље Балкана.

Циљ је увек исти: сва моћ одлази у руке корпорација, што на крају и доводи до ситуације коју колоквијално називамо – „један одсто богатих и 99 одсто сиромашних“, као процес – богати постају још богатији, а сиромашни све сиромашнији. Средња класа је раслојена!

Нажалост, исти филм, и поред многих упозоравања, гледали смо и у Србији после петооктобарских промена. Међу онима који су упозоравали шта нас чека ако нам макроекономску политику кроје ММФ и Америка, налази се и професор и добитник Нобелове награде Џозеф Стиглиц, својевремено и потпредседник Светске банке. Током посете Београду 2001. године, после састанка с председником владе Зораном Ђинђићем, Стиглиц је рекао за „Економист магазин:

“Постоје бројни случајеви који показују да савети ММФ нису у складу са интересима земље којој су упућени. Зато се морате дипломатски супротставити „шок терапеутима“ из ММФ, бранећи властите интересе, јер улог у транзицији је много већи од економије – у питању је развој целокупног друштва.” До данашњег дана од српских политиканата нико се није успротивио, већ по доласку на власт изнова је потписиван нови аранжман са ММФ-ом. Овде ипак треба поменути, да је дуг према ММФ-у у једној фази био враћен за време режима Војислава Коштунице.

Најбољи, последњи пример како ради ММФ догодио се прошле године када је у питању поскупљење струје. ММФ је био врло категоричан: 15. април и тачка. Кад газда (ММФ) нареди, одлука се хитно мора спровести. Тако се и десило.

На овом месту примећују се две вриштеће нелогичности: прво, упркос владајућој догми о свемоћном регулишућем тржишту, овде нема ни слова о тржишним разлозима поскупљења; друго, одлука о поскупљењу струје донесена је, очигледно, ван Србије. Трећа нелогичност је тадашња саморекламерска изјава премијера Александра Вучића која изазива подсмех: “Толико су нам добри показатељи да нам је просто непријатно”. Поскупљење од 15 одсто има, исто тако, необичну структуру, као што је необичан и разлог који је довео до њега. Наиме, по Меморандуму један део, нешто већи, ићи ће ЕПС-у, а онај други ићи ће директно у буџет. Исти меморандум предвиђа још једно поскупљење у јуну ове године, али оно ће се можда размотрити уколико, да парафразирам Вучића, буде ишло толико добро да нам свима буде још непријатније.

О разлозима за ово поскупљење говорили су појединци из Владе, говорио је сам и Вучић на опскурном такозваном “српском Давосу”, односно Бизнис форуму одржаном на Копаонику, али те се изјаве међусобно често разилазе. Стога, о правим разлозима за ову меру треба питати оне који су на ову одлуку инспирисали, да не кажем приморали Владу Србије која је од поскупљења зазирала не из алтруистичких разлога, већ због непопуларности ове мере. Шефица мисије ММФ Зузана Мургасова за “ИМФ сурвеy” казала је како је “Јавни дуг Србије растао великом брзином до веома високог нивоа. Смањење дуга је приоритет, тако да су снажне акције потребне од самог почетка”, преноси РТС. Толико су нам, наиме, добри ти показатељи.

Меморандуми и диктатори

Значи, ствар је у јавном дугу. Колико је то далеко од прокламованих догми по којима тржиште, само тржиште и његови закони регулишу цену! У питању је интервенционизам који је подигнут на виши ниво од државног, који је врло индикативан, не само за Србију, већ за све оне у чијем амбијенту неолибералне мантре служе као покриће за свако погоршање животног стандарда и губитак права. За саму Србију, читав овај случај има и јасну политичку поруку. Наиме, од последњих избора на којима је Српска напредна странка под Вучићевим вођством добила апсолутну већину у Скупштини, део грађански орјентисаних појединаца покушава да организује некакав опозициони отпор око идеје да је Вучић особа која доноси све битне одлуке, скоро па у аутократском стилу.

Само његово понашање у јавности говори томе у прилог; он воли да ућуткује, прети избацивањем, уопште речено – воли да се поставља као какав разредни старешина чврсте руке. После овог поскупљења струје на које је он, а и сви остали из Владе, имао утицаја колико и на поплаве прошле године ствара се јаснија слика. Реч је, дакле, о једном – мало је рећи другоразредном, јер се тај разред тешко може означити бројем – поверенику за ефикасно спровођење одлука међународних финансијских и политичких структура. Број гласова који је његова листа добила на изборима ту није никакво олакшање, напротив. Они који притискају, сада имају јасну ситуацију, тачну адресу на коју се обраћају и ту не помаже ни чудна Вучићева коалицијска комбинаторика када је после избора на којима је могао да формира Владу самостално, ипак кренуо у једну од најчуднијих коалиција са другопласиранима на изборима.

Затим, начин на који ће воља службеника ММФ-а бити спроведена је прича за себе, исто тако илустративна. Дакле, све проистиче из поменутог Меморандума. Меморандум који потписује премијер са било ким у Србији, као ни у већини других земаља, нема никакво правно дејство.

Просто, не може ЕПС да подигне цену на основу некаквог меморандума. Зато ствар треба убацити у некакве законске токове, а то је могуће само ако се донесе неки нови закон или измени неки постојећи. Управо сада Министарство финансија ради на припреми измена Закона о акцизама, ти предлози ће проћи на седници Владе, а онда ће у Скупштину на одлучивање по хитном поступку. Ето, тако се то ради. Ето, томе служе Влада и парламент, тј. Скупштина. Да просто спроведу у дело оно што је троје представника – двоје из ММФ и један из Светске банке – ставило Вучићу под нос на потпис. Ето, такви су то диктатори и властодршци. Смејурија.

оригинал и цео текст : http://danijelaruzicic.com/memorandumi-mmf-diktatori/