Бретон-Вудс

Између 1-ог и 22-ог јула 1944. у месту Бретон-Вудс у САД, одржана је конференција  на којој је утемељен међународни монетарни поредак који је требало да ступи на снагу по окончању  рата. Присустно је било 730 делегата из 44 земље савезнице. Разлог за ово окупљање и одлуке које су донете том приликом, је спознаја свих тада утицајних светских чинилаца да је узрок за избијање II светског рата био неспособност да се избегну економски проблеми који су настали по завршетку Првог и који су кулминирали тзв. Великом депресијом.

Споразумом у Бретон-Вудсу утемељена је политика која је омогућила релативно стабилан раст у првим деценијама након 1945. Овај период многи називају „златним добом капитализма“, а генерације рођене у том периоду познате су као „беби бум генерације“.  Окосница споразума била је у томе да тржиште по себи није само-регулишуће и да му је неопходна државна интервенција. Овај систем једнострано је прекинула администрација Ричарда Никсона  1971. године, укидањем тзв. златног стандарда, а као кључни разлог сматра се тај што су САД почеле да бележе дефицит у спољној трговини.

Прича о Бретон-Вудсу  открива 2 занимљиве ствари: прва је предлог  Џ.М.Кејнза о томе како треба уредити послератни међународни економски поредак: “Државе које у трговинској размени остваре суфицит би требало да увозе више робе од оних које остварују дефицит, или да у тим земљама почну да отварају своје фабрике или их једноставно донирају – све у циљу остваривања трговинског баланса.” Предлог није прошао, јер су САД у том моменту имале другачије планове, а и моћ да их остваре како би учврстиле своју глобалну хегемонију. Ипак, и амерички предлог се ослањао у великој мери на планску привреду. Значи, Кејнзов предлог није усвојен, не зато што је сматран економски неодрживим, већ из политичких разлога – а замислите данас да неко изнесе такву идеју, вероватно би га стрпали у лудницу.

Друга се тиче опште ситуације – политичари и економисти из целог света састали су се на крају светског рата, како би обезбедили међународни систем који би гарантовао стабилност и спречио будуће ратове, јер се сматрало да је примарни узрок II светског рата лежао у структуралним проблемима светског капитализма. Данас нас тако не уче – прича о том рату своди се на лудило нацифашизма, као да су ратови ствар инцидента и проблема који долазе малтене “одоздо”, као последица ирационалности неких народа у одређеним историјским тренуцима, а не недостатака самог глобалног поретка.