БРАНИМИР МАРКОВИЋ : ЗАШТО ЈЕ НЕОЛИБЕРАЛИЗАМ НЕОДРЖИВ – ТРЖИШНА ПРОЦЕНА НЕПРОЦЕЊИВОГ
“светиња у економији – саморегулација тржишта ”
нема ама баш никакав инструмент регулације и вредновања
управо највреднијих “роба и услуга”.
Оних непроцењивих.
Џамбул нас подсети да је Нобела за економију 2009. године добила Елинор Остром, са увидима “револуционарни јер негирају досадашњу светињу у економији – саморегулацију тржишта.”
Нисам економиста, појма немам о том ураДКу. Али бих ипак с вама поделио своје аматерске дилеме гледе “досадашње светиње у економији“, проблеме који су све очигледнији како неолиберализам гази “паразитски јавни сектор”.
Тиче се појаве да “светиња у економији” уствари нема ама баш никакав инструмент регулације и вредновања управо највреднијих “роба и услуга“. Оних непроцењивих.
Кад је нешто јако вредно, не без разлога кажемо да је непроцењљиво.
Непроцењљиво најчешће у моменту настанка значи – безвредно, јер не постоји потреба за том “робом или услугом”. Не можеш да желиш нешто зашта не знаш да уопште постоји или ти није јасно чему служи. Рецимо Теслину наизменичну струја у моменту настанка. Или енергију и процесе које помоћи алги и осталих живих организама (произ)воде данашњи генетичари. Не, сви и даље купују апарате на фосилна горива, јер једноставно не знају за ове технологије.
Безвредно је и било шта што тек антиципира друштвене и менталне промене. Рецимо слика Ван Гога, у моменту настанка.
Импресионисти су парадигма колико тржиште највреднијег – безвредног потоњег непроцењивог – (не) делује на ползу народа.
Кратки век су проживели гладујући и секући од муке себи уши, сопствене, а не само оне са шајкаче за крпљење дупета, да би тржиште “валоризовало” њихова дела читав век по њиховим смртима. А све време људи су хрлили у Париз, град светлости, највише због њих. Газде околних кафића, ресторана, хотела задовољоно су трљали руке. И порезници. Није им падало на памет да одвоје део зараде онима због којих су им хотели и крчме били пуни. Нити је постојао, а и даље не постоји, инструмент, нека “гвоздена рука” која би их присиљавала на то.
Слично, само у малом, је и са данашњим “туристичким бумом” у Београду. Да ли је икоме од туриста занимљив храм светог Саве или Сава Центар? Или су дошли због самоникле субкултуре локалне парауметничке сиротиње, свираца по кнез Михајловој који зарађују за школовања и такмичења, јер се бесплатне државне школе укидају, или локалног ars vivedni заљубљеника дуж обала река.
Посматрано у тржишно-економским категоријама – постоји читав слој људи који посредно зарађују на неплаћеном раду “посленика естетских делатности”.
Још бруталније неправедно и бесмислено, са становишта ползе народа, је са вредновањем рада научника. Производ рада научника је изум, ново технолошко достигнуће које касније деценијама и вековима унапређује и олакшава живот милионима, можда и милијардама људи и омогућава зараде милионима “предузетника”. Колико од тих “тантијема” добије научник за живота? Како би, “препуштени тржишту”, уопште могли да посвете живот марљивим вишедеценијским истраживањима чији би резултат била “роба” која ће имати “тржишну вредност” тек за коју деценију? Неко из будућности би, посредством времеплова, требало да им плати.
Ако је евидентно да технолошки развој најизравније утиче на стандард и моћ земље, како је улагање у “паразитски” јавни сектор онда непотребан трошак, како мантрају неолиберални клипани? Зар није, напротив, улагање у социјалну сигурност и добре услове рада најобразованијих, најиноватиивнијих и највештијих управо најпрофитабилније могуће улагање, са становишта укупних прихода заједнице?
Још један, много озбиљнији вид узурпације, догађа се после настанка научних открића и уметничких дела. У данашњем систему “ауторских права” они се проглашавају за нечије приватно власништво чиме се чини неправда начелно истог типа као што је описани наизглед обрнут случај – кад се не плаћа уметницима и научницима накнада што су другима омогућили зараду. Наиме сада се ексклузивно “аутору” (или још апсурдније, лихвару који је откупио од сиротог “аутора” ауторска права) плаћа, а другима ограничава коришћење тековине као да је она искључиво резултат деловања аутора. Као да је Кит Ричард сам смислио песме Ролинг Стонса. Као да би уопште био Кит да није стотине блузера са Мисисипија које је слушао и који су му претходили.
“Ауторска права” су начелно исти вид узурпације заједничких извора као и приватизација воде за пиће, концесија на коришћење сунчеве енергије, отимачина и ограђивање јавних површина и саобраћајница и сл.
“Дискурс” овог ураДКа намерно је прилагођен осмогодишњацима. Због у неолиберализму преовлађујућег дебилизма, нарочито израженог у академским круговима. (pod debilima se smatraju odrasle osobe i adolescenti čije su kognitivne sposobnosti i inteligencija bile na razini djeteta između 8 i 12 godina.)
Све објашњено у овом тексту јасно је сваком ко је у основној школи анализирао римску изреку “Цивилизација је докле рађају маслине“. Особа која засади маслине нема од њих плода за свог живота (ок сада је с новим сортама и то измењено). Још бољи пример цивилизованости и поучнији гледе надолазећег технолошког керамичког доба, је пример кинеског порцелана. Производ ће уживати тек чукунунук особе која је почела са процесом производње.
Неолиберализам је дебилан и варварски систем.