Бранимир Марковић : СВИ У РАТ С ПАМЕЋУ (о “тактици револуционарне борбе” – учинити тачно оно што противник жели)

„Овај (национални прим. BrM) консензус се распао у идеолошком 20. веку у коме је ратовима ослабљена и дезоријентисана нација постала плен екстремних идеологија“

Зоран Ђинђић

Некоћ је на фејсбучју  освануо текст који указује на најакутнији проблем данашњице:

“Убрзано се праве планови нових ратних жаришта за захуктали војно-индустријски комплекс који је једина нада да се још неко вријеме одржи неодрживо; руши се правни поредак, и не бирају се средства, да би се дошло до још које стопе профита…”

Као ћорава кока уболи су и главни разлог – могуће тековине  технолошких револуција неспојиве су са потрошачком, експлоататорском филозофијом масовне производње све потрошнијих и неквалитетнијих добара и непотребнијих услуга.

Трајни и квалитетни производи керамичке технолошке ере не могу се производити масовно, јер нису краткотрајни као они минулог пластичног доба.

Коришћење обновљивих енергија укида потребу за експлоатацијом рудних и нафтних “богатстава” и припадајућим освајачким ратовима за гасоводе. А и бесплатне су ко Теслине.

Роботизација смањује потребе и потражњу за сировим људским радом. Итд. итд.

Укратко пред рађањем смо новог поретка и нове филозофије односа међу људима.

У Партији рада (потписнику тог текста) ТО и даље по инерцији зову социјализмом:

“ПР сматра да је прије свега огроман напредак у научној-технолошкој револуцији у последњих неколико деценија створио све услове за побједу социјализма у цијелом свијету.”

Из ових тачних премиса, а главна је да рат користи олигархијама да би сачувале владајући положај највише спречавањем масовног коришћења и узурпацијом већ постојећих нових одрживих технологија, изводе, међутим, закључак чудан мојој маленкости:

“Могу ли уопште народи да одлуче да рата не буде, односно да не буде овог од стране империјалиста наметнутог рата?

Да, могу и то само на један начин. А то је народним класним ратом, односно наоружаним народним устанком предвођеним јаким покретом.”

“Ми знамо да тај свијет неће нестати на основу наших жеља, или самог развоја технологије. Потребна је борба и учешће људи. Да, потребан је тај општи народни рат маса да би се срушио стари и породио нови свијет. Другачије не може.”

Сад мало прст, уместо пиштоља, на чело:

Противник “империјалисти”, не само да “жели”, него је и развио читав институционализован систем организовања и производње ратова и разарања суверених националних држава. Већ га је применио разарајући нашу бившу државу, међу првима.

“Наш” одговор би требало да буде – учинити тачно оно што противник жели. Понављам, није ми јасна та логика.

Разарање националног суверенитета примарно значи уништавање и обесмишљавање институција демократске државе и разних “стечевина” обичних смртника. Попут здравственог осигурања, бесплатног школовања и сл.

Институције државе управо су историјски настале дугом, ако баш инсистирате и  класном борбом наших предака. Циљ и резултат тих крвавих борби у којима су многи страдали, затварани, мучени, пребијани, управо су те институције, које омогућавају и гарантују остваривање права – да се не би морало поново на демонстрације, битке, ратове, у тамнице.

Логика да прво требамо мирно да сачекамо коначни нестанак свих “стечевина” за које су се изборили наши преци, па тек онда да гинемо за слободу, ко што су и они чинили у ненародним и окупаторским режимима, мојој маленкости баш није јасна.

Институције још постоје. Запоселе су их, додуше, дахије – субаше. Наметнули су компликоване преварне процедуре и хараче сакривене из нејасних формулација.

Али Електродистрибуција, комунална предузећа, јавни превоз …  функционишу и уз те далеко сложеније марифетлуке, што значи да неки људи унутар њих и даље марљиво раде свој посао. Па нам грејање ипак ради.

Колико је видљивији број паразита ухлебљених у државним институцијама, партиократских дахија, толико би требало да је јасније колико су ови анонимни смртници марљиви, јер раде и за њих и контра њиховог паразитизма.

Да ли је решење да се униште институције, ратом или класном борбом (које класе?) или да се склоне дахије?

Мирним путем, законима и институцијама за које су се изборили наши преци, а које још увек нису сасвим обесмишљене. Од нас зависи да ли ћемо их користити, да ли ћемо их прислити да раде свој посао. Не морамо и не треба да убијемо свог субашу, али свако свог мора да уклони из свог забрана. У затвор или само на чување оваца …

Зашто би дизали оружани устанак (и против кога – персонално) и ушли у фронтални сукоб са званичном војском и полицијом нпр. кад су војска и полиција наше? Тако пише у важећем уставу.

Али право је питање зашто их не упозоравамо да не врше своју уставну функцију последњег чувара уставног поредка у временима кад већина институција, због субаша, а не због запослених у њима, не врши своју уставну и законску функцију? Зашто се генерали не плаше за своје пензије док мирно гледају како Уставни суд не ради свој посао (рецимо не изјашњава се о политици извршне власти према Косову), или како извршна и судска власт узурпирају овлашћења врховне – законодавне,  нпр.?

Одговор на ова питања је јасан – мог субашу склањам ја и моја околина личном активношћу. Нема ко други.

Оружане устанке и класне борбе и револуције дижу неки други – народни хероји и Павле Корчагин.Њих више нема ни на фејсбук објавама. И историја их је избрисала из колективног памћења.

Навијањем за екстремна решења уствари малограђански скидамо одговорност са себе – што нисмо ништа учинили.  Што нисмо храбри ни колико Слина, нити паметнији ни од КеЊета.

Салони круга двојке и бајате екстремне “левичарске” (одавно под наводницима) идеологије иду једно с другим данас више него у доба Коче Поповића.

Бранимир Марковић

http://branali.blogspot.rs/2017/10/blog-post.html