Божидар Грујовић : СЛОВО О СЛОБОДИ

Промовисањем идеја из овога текста, која нису никаква ”француска или турска грмља и шуме”, већ израз вечних тежњи народа и појединца за слободом и независношћу,  Народни фронт свим грађанима Србије и свим људима слободарске воље – честита Дан државности, 15. фебруар.

Теодор Филиповић (1776. – 1807.) је Сремац, пореклом Мачванин, први секретар Правитељствујушчег совјета (устаничке владе) чије је име потпуно избрисано из историографије, правне науке и историјске свести. По рађању модерне српске државе 1804., он напушта угодни положај професора историје права у Харкову (тада Русија) и долази у отечество стављајући се на располагање свом народу. Као заштиту од евентуалних прогона аустријских власти, мења име у Божидар Грујовић.

Говор ”Слово о слободи” требао је да одржи 15. августа 1805. по конституисању Правитељствујушчег совјета, којим бу указао на важност доношења устава, разумног и праведног уређења нове државе. Међутим, Карађорђу и његовим устаничким вођама није одговарало покретање тих тема, што због тешког политичког и инфраструктурног положаја Србије, што због олигархијског (данас би рекли – тајкунског) поретка који се почео у сенци стварати. Грујовић тако, никада није успео да својим говором надахне и оплемени војводе и народ, а светлост дана угледао је посредством ”Мемоара” Матије Ненадовића, председника Правитељствујушчег совјета.

Иако су његови велики принципи уткани у први Устав Србије из 1835.,  ”Слово о слободи” је ипак неправедно потиснуто и заборављено, мада представља врхунско и непролазно филозофско штиво који би сваки грађанин данашње Србије морао да зна, а деца у школама да уче напамет као пример врхунског осећаја родољубља, слободе и државности.

Теодор Филиповић :

О начелима устава устаничке Србије 1805.

Закон је воља вилајетска, која вилајету целом и сваком добро заповеда, а зло спречава. Први дакле господар и судија у вилајету јест закон. Под законом мораду и господари, поглавари и совјет правитељствујушчи (обшча канцеларија) и свјашченство и воинство (војска-НФ) и сав народ бити; и то под једним и тим истим законом. Закон добре, заслужене да награди; а зле, непокорне, лењиве у служби да каштигује (казни-НФ). Зато закон разуман и праведан бити мора.

Закон је вилајету то, што је једном човеку рана (храна-НФ), пиће, ваздух, одело, и кућа; то јест како човек кад ране и пића кад нестане умрети мора, тако и вилајет без закона мора да пропадне, да опет у робство дође и да се са свим растргне и погине. Но закон тако као и рана, мора добар бити. А како ћемо ми тај добар закон направити, под којим ће вилајет честит и срећан бити, крепко и твердо стајати, и од колена на колено славнији и честитији бити. На прво питање треба паметно да одговоримо. Јербо од овога и срећа и несрећа народна зависи.

Ово нас и срце и душа најбоље научити може. Чему је сваки разуман честан и поштен човек покоран и што он до смрти своје слушати жели. Сваки ће рећи, ја сам покоран разуму и правди. Ове ћу до смерти моје и гладан и жедан, и го и бос, верно слушати. Сваки човек ово, свака жена и дете овако говори, у сердцу своме : заповедај ми разумно и твори ми правду, пак ћу за те у нужди и крв пролити. Може ли штогод на свету лепше, слађе и милије бити, него кад и кривац осуђени рекне своме судији : Ти си ми разумно и праведно судио, сваку ћу каштигу радо претрпити.

Разум дакле и правда јесу две половине благополучија. Гди разума и правде нема, ту нема закона.

Ми да подигнемо и да добро утврдимо у Србији ова два рада : разум и правду и да их добро укрепимо са целом нашом снагом, да се свака сила и снага њима покори. И овај мудри и праведни закон, да нам први господар и заповедник буде. Он да заповеда господарима, војводама, совјету, свјашченству, владикама, и свакоме малому и великому. Он ће нас бранити, и свободу и вољност сачувати.

Гди је добра конституција, то јест гди је добро установленије закона, и гди је добро уређена власт под законом, ту је слобода, ту је вољност, а гди један или више по својој вољи заповедају, закон не слушају, но оно што хоће чине; ту је умрео вилајет, ту нема слободе, нема сигурности, нема добра, већ је онде пустаилук и ајдуклук, само под другим именом.

О поглаварима

Нитко у народу да нема власти ни најмањем сиромаху зла чинити; а особито онај, кога је народ за судију и заповедника изабрао, не само да не сме ни најмање зло чинити, него мора у свакој прилики добро чинити, иначе бо није достојан судија и главар бити.

Прва је дужност поглавара старати се да је у вилајету сваки сигуран за себе, за живот свој, за децу и жену своју, за дом, имање и чест своју : Сигурност 1. живота, 2. имања, и 3. чести, сваки, да, и оно дете које се јешче, родило није, иште од заповедника, и ако поглавар њима свима живот, имање и чест сачувати неће, или не може, није достојан поглавар бити.

Прота Матија Ненадовић

Втора дужност поглавара јест освободити неосвобождене (неослобођене-НФ), и свободу вилајетску сачувати, јербо нам је у свободи двапут мио и сладак живот. Свобода нас разлучава од звера, јербо човеку робу оно се одузима, што га чини човеком. Боље је не живети, него у поганом робству бити.

Свобода, свобода нас људма чини, свобода и вољност дају војнику јакост, војводама и поглаварима мудрост, и правосудије. Она старешинама даје љубезно к млађим отеческо срце, она свјашченство просвешчава, и руке њихове на благословеније свободнога стада свога воздвиже. Свобода совет народни умудрава, свобода свакога обогашчава; свобода орача у пољу, пастира код стоке, путника на путу, војника на војсци и домаћина код своје куће, весели и утешава, и мио му живот чини! У свободној земљи у пољу боље ради, и марва се боље плоди, леп се хлеб једе, и добро вино пије! Једном речју где нема слободе ту нема живота.