Бојан Драгићевић : Партизански покрет ЈЕСТЕ био народни

Често се од ревизиониста може чути да су Срби волели краља и веру, па им је нејасно како су ти исти Срби ишли у партизане, који су били републиканци и чија је идеологија у сржи била атеистичка. Срби јесу волели и краља и веру, али не због краља и вере, него зато што су краљ и вера представљали нешто далеко драгоценије и битније, а то су слобода и независност. Краљ је персонификовао државу, коју су Срби добили натраг после векова робовања, а вера кохезивни фактор у условима отоманске окупације.

Ипак, постоји нешто што су волели далеко више од тога, а то је херојство и жртвовање, те нешто што су презирали далеко највише, а то је издаја и кукавичлук. Фанатично жртвовање комуниста, њихова морална доследност, терање ината окупаторима, непоколебљиво држање приликом јавних егзекуција, међусобна оданост и морална издржљивост су врло брзо и децу и превејане борце окренули од четника – ка партизанима.

Ефекат таквих жртви можда је најбоље сабран у реченици Воје Тодоровића, који је имао 12 година када је Филиповић обешен. О својим утсицима приликом посматрања егзекуције он каже: „Ја сам као дете схватио шта је Стево желео од свих нас и заклео сам се да ћу поћи његовим путем.“

Не треба заборавити ни да су многи ветерани српске војске из Првог светског рата, попут народног хероја Петра Лековића, јуначки погинули у партизанима, те да су им прилазили и људи из ветеранских породица, попут Ђорђа Нешића, чији је отац био добитник Карађорђеве звезде (fun fact: комунисти су после рата наставили да поштују Карађорђеву звезду и њени носиоци су уживали висок степен привилегија, иако је одликовање било монархистичко – вероватно су знали његову вредност јер су схватили где је и како стицано).

Упоређено са овим, млако деловање четника, њихова прикривена и касније отворена сарадња са окупатором, Михаиловићева тактика избегавања сукоба са Немцима док истовремено четничке тројке врше егзекуције неподобног становништва, а слабо контролисане банде локалних команадата кољу и купају се у крви цивила, кукавичко понашање краља Петра II и предавање заробљених партизана Немцима брзо су направиле контраст и показале људима на коју страну треба да иду.

На све ово треба додати и два битна елемента: комунистичко залагање за права радника и сељака и идеја потискивања нације и вере због заједничке борбе против освајача. Као трећи фактор, у локалним областима треба додати и страх од усташког ножа. Дакле, мили моји, нема ту никакве завере. Ма колико то ревизионисте болело, партизански покрет заиста јесте био народни и изнео га је обичан народ, који је на крају победио упркос свему.“