Биографија Уга Чавеза
На данашњи дан 2013. године, умро је велики латино-амерички револуционар и социјалиста – Уго Чавез.
Уго Рафаел Чавез Фриас рођен је 28. јула 1954. у Сабанети, сеоцету на западу Венецуеле. Иако високообразовани, обоје су радили као учитељи – родитељи су му били веома сиромашни.
Чавез је страсно волео спортове, био врло надарен за бејзбол, многи су му предвиђали успешну каријеру, али је он тај таленат, уместо за одлазак у професионалне спортисте, искористио да би добио стипендију за факултет. И то не било који, већ Академију војних наука, коју је уписао 1971, кад је имао тек 17 лета, а завршио четири године касније, са чином потпоручника. Кад је постао војни питомац, Уго је отишао на Ел Латигов гроб и, како је сам касније причао, извинио му се што сада има два нова узора: Че Гевару и Фидела Кастра.
Годинама касније (1990), Уго је уписао и политичке науке на “Универзитету Симон Боливар” у Каракасу, названом по легендарном револуционару и ослободиоцу јужноамеричких земаља из 19. века. Чавез је напустио политичке науке пре него што је дипломирао, али је тај позни студентски период био од великог значаја за његов коначни политички и идеолошки профил, пошто је ту упознао много својих истомишљеника, који су такође били опчињени идејама НАЦИОНАЛНЕ ЛЕВИЦЕ и самим Боливаром. Окупљени око заједничких идеја и противљења тадашњем политичком естаблишменту Венецуеле огрезлом у корупцији, развили су покрет „боливаризам“, усмерен на уједињење, или барем заједничко деловање, држава на северу овог континента: Венецуеле, Колумбије, Боливије, Еквадора и Панаме.
По завршетку академије, 1975. године постављен је за руководиоца Одреда за комуникације Батаљона брдске пешадије, који је имао задатак да угуши ултра-левичарски побуњенички покрет “Партија црвене заставе”. Наредне три године борио се против одметнутих герилаца, али је свеједно, како је касније често причао, баш у то време почео да гаји нескривене симпатије према герилским покретима.
Поред гериле, Чавеза је у то доба одушевила и књига “Улога личности у историји” Георгија Плеханова. Плеханов је био руски комунистички идеолог и један од најближих сарадника Владимир Иљича Лењина, с којим се ипак сукобио непосредно по завршетку октобарске револуције.
Чавез је муњевито напредовао у војној хијерархији, у којој је обављао многобројне дужности. Између осталог, био је професор на Војној акамедији и Ратном колеџу у Каракасу, где су његова предавања била најпосећенија (студенти су уживали у “народском” обраћању које је било карактеристично за Чавеза), као и командант елитног падобранског батаљона (1991-92). Ово последње задужење било је од кључне важности за покушај војног преврата, који је Чавез организовао у фебруару 1992. године.
Почетком осамдесетих, Чавез је почео конкретно да припрема насилну промену режима. У децембру 1982, окупио је своје дотле изабране саборце, све официре који су такође презирали актуелну власт и корупцију у највишим армијским круговима, под великим дрветом у Саман де Гверу, где су се међусобно заклели да ће срушити олигархијску власт.
Венецуела се тих година суочавала са озбиљном економском кризом, изазваном поремећајима на светском нафтном тржишту (које је, опет, изазвала Америка са својим арапским савезницима, како би наудила совјетској економији). Због драстичног пада цене “црног злата”, сиромаштво и незапосленост попримили су катастрофалне размере у Венецуели, а народно незадовољство кулминирало је великим протестима 27. фебруара 1989. Председник Перез је на демонстранте послао војску и полицију, а у жестоким уличним обрачунима страдало је 372 људи према званичним подацима, односно две до три хиљаде протестаната према незваничним, али много вероватнијим проценама.
Јануара 1992. године Чавез је са групом официра покушао да извшри војни удар. На располагању је имао и цивилне герилске покрете, који су му нудили помоћ, а који су имали вишедеценијско искуство борбе са државним безбедносним снагама, али Чавез их је све искључио из самог преврата, јер је поверења имао само у војнике. Испоставило се да је ипак веровао погрешним људима, пошто је Чавезов државни удар пропао управо због много завереника који су у одсудним моментима заказали, или чак изневерили претходни договор (уосталом, неуспеле револуције зато и пропадају).
Удар на председничку палату и друге виталне државне објекте започео је у раним јутарњим сатима, а завршио се истог дана, пошто се Чавез, опкољен са својом малом групом сарадника у Историјском музеју, предао – али уз услов да се обрати побуњеницима путем телевизије. Захтев му је одобрен и, пре него што је затворен, Чавез је поручио побуњеној војсци да положи оружје.
Честитао је својим следбеницима из других градова на успесима које су постигли, али их је обавестио да је Каракас остао неосвојен и да је зато пропао њихов покушај. “За сада”, додао је. Трагичан биланс пропалог државног удара био је 14 погинулих војника, уз око 130 повређених, војника и цивила.
Чавезово обраћање преко ТВ-а, као и сама вест о војном удару, било је мелем на ране напаћеног народа, посебно социјално угрожених слојева, који су у бунтовном потпуковнику видели наду да ће Венецуелом једног дана владати неко ко је спреман да се ухвати у коштац с корупцијом и ко се противи погубним, неолибералним економским мерама актуелног председника Переза.
Пошто се предао, осуђен је на робију, али је и из затвора давао интервјуе, због којих му је популарност додатно расла. Његове жестоке критике на рачун две доминатне странке венецуеланске политичке сцене, као и то што је покушајем обарања Переза јасно показао да је човек од акције, донеле су му надимак Командант (Ел Команданте), којим га сиромашни слојеви и данас ословљавају.
Од предвиђене дуге робије, Чавез је одслужио “само” две године, пошто га је помиловао Рафаел Калдера, који је од Переза преузео председничку функцију 1993. године. Одмах по ослобађању, Уго се потпуно посветио политици, схватајући да углед који је стекао може да му буде непроцењив капитал у јуришу на челну позицију у држави. Основао је Покрет пете републике, а кандидовао се на председничким изборима 1998. године.
Предизборна испитивања бирачког тела показивала су да је Чавез, чија је социјална реторика “купила” сиромашне (најбројније) слојеве становништва, јасан фаворит. Ипак, нико није очекивао толико убедљиву победу какву је на крају остварио: добио је 56 одсто гласова, што је у Венецуели био незабележен изборни резултат за протеклих 40 година. Исто тако, са 44 године, постао је најмлађи венецулеански председник у историји.
”Ви сте будући власници Венецуеле ”, обратио се народу у тријумфалном говору.
Заклетву је положио 3. фебруара 1999, а први његов потез била је промена Устава, за коју је добио најширу подршку: на референдуму у децембру исте године, 75 одсто гласача подржало је нову верзију највишег правног акта. Промене су биле суштинске: назив земље промењен је у Боливарска Република Венецуела, утицај партија је умањен, председничкки мандат продужен са пет на шест година, а скупштина је постала једнодомна… Такође, нови Устав предвиђао је и нове изборе, који су одржани 2000. године. Чавезова популарност је у међувремену само нарасла, па је том приликом добио поверење 60 одсто бирача, док су његови посланици освојили већину у скупштини.
Тако је, вршећи политичке реформе, стекао апсолутну власт, коју је искористио за корените социјалне и економске реформе које је обећавао годинама уназад: године 2001. донео је сет од 49 закона који су из темеља протресли економију. Најважнији од тих закона је онај којим је подржављена ПДВСА, компанија која управља непресушним нафтним ресурсима Венецуеле – ПДВСА је сада стављена под контролу Министарства енергетике. Тек када је преузео нафту, Чавез је заиста преузео и Венецуелу.
Што се унутрашњих прилика тиче, од свих нових закона највише страсти ипак је узбуркала земљопоседничка реформа. До тада, скоро 70 одсто обрадивих површина у Венецуели налазило се у рукама богате мањине, које је чинила три процента становништва, а национално истраживање показало је да се од те земље обрађује само четири одсто. Чавезов закон наложио је да земља која се не обрађује мора да буде додељена сиромашним фармерима, што је узнемирило и разбеснело богаташку класу.
Уопште, Чавез је и пре него што је постао председник, а поготово од када је ступио на дужност, непрестано био у рату са имућнима. Није бирао речи кад је говорио о венецуеланским богаташима, које је у редовним јавним обраћањима (једном недељно водио је ТВ емисију “Хало, председниче”) оптуживао да “само знају да оргијају и лочу виски”.
Иако религиозан, није штедео ни црквене поглаваре, који су често били повезани са тајкунима: “Они су скренули са Христовог пута”, рекао је једном приликом о великодостојницима цркве.
Према сиромашним слојевима био је издашан, како је и обећавао: радничка удружења окупљао је у јединствен синдикат “Боливарска радна снага”, док је нафтне приходе скоро потпуно усмерио ка социјалним програмима. Између осталог, спровео је акцију масовног описмењавања становништва, затим изградњу путева у руралним срединама, а посебно је водио рачуна о здравству: поред тога што је основао многобројне клинике доступне свима, у својеврсној здравственој мисији окупио је преко 10.000 лекара које је послао у заостале крајеве државе, у којима пре тога уопште није било медицинских служби!
Али, према богатима је био суров, па су ови решили да га уклоне.
Са богаташима се удружила опозиција, а врло је вероватно да је њихове тадашње активности помагала и влада САД, којој никако није одговарало Чавезово национализовање нафтних ресурса. Насилне демонстрације прерасле су у прави ратни окршај између протестаната и војне полиције са једне стране, и националне гарде одане Чавезу са друге.
Протести су постајали све жешћи, а онда је у априлу 2002. пала и крв. Биланс немира био је најмање 17 мртвих и више стотина повређених, што је Чавезу био сигнал да мора да се повуче. Дванаестог априла поднео је оставку, а председниковање државом преузео је Педро Кармона Естанга, челник Венецулеанске пословне федерације “Федекамарас”, која је и руководила протестима и ставила Чавеза у притвор.
Ипак, колико год његова опозиција била масовна, они који су га подржавали ипак су били бројнији. Одмах за овим догађајима, на улице су изашле Чавезове присталице, захтевајући повратак Ел Командантеа на власт. После само два дана, Естанга је био принуђен да напусти положај (најкраћи мандат у историји Венецуеле), на који се враћа Чавез.
Проблеми, међутим, нису нестали. У децембру исте године, радници нафтне индустрије ступили су у генерални штрајк, а двомесечну блокаду свих нафташких делатности која је настала, Чавез је прекинуо грубом одлуком о смени комплетног руководства ПДВСА и отпуштању 18.000 радника ове компаније! Све то дало је нови маневарски простор опозицији, која је овог пута деловала легално: опозиционе странке, окупљене у јединствен савез, новембра 2003. предале су Изборној комисији петицију коју је потписало преко три милиона људи, а у којој се захтева одлазак Чавеза. У таквим случајевима, Устав Венецуеле предвиђа референдум о поверењу председнику, до чега је и дошло 15. августа следеће године.
И они који су захтевали његову смену, и сам Чавез који је своје противнике оптуживао да су организовани из иностранства, тачније Америке, водили су врло енергичну кампању. Таква кампања довела је до незапамћене излазности на референдуму: гласачка места морала су да остану отворена до поноћи, па и касније, како би стигли да гласају сви који су чекали у редовима дугачким и по неколико стотина метара. Кад су гласови пребројани, испоставило се да Чавезова подршка у народу ипак није опала: 59 процената изашлих бирача заокружило је “не” смени председника.
”Ово је исконско “не”. Ово је “не” којим се Христ супротставља империјализму. Ово је “не” којим се Христ супротставља занемаривању сиромашних”, заслужено је славио Чавез нову изборну победу.
Потпуно разумљиво, а на згражавање Беле куће, Чавез је развио врло блиске односе са Кубом Фидела Кастра и Русијом Владимира Путина.
Уопште, цео свет је тада, био импресиониран одлучношћу којом се лидер једне земље из “дворишта САД” супротставио америчкој глобалној политици. Чак ни чињеница да његова Венецуела, захваљујући богатим налазиштима нафте (највећи светски снабдевач изван Блиског Истока), ипак може себи да допусти отворену конфронтацију са свемоћним Вашингтоном, није умањила углед Чавеза као омиљеног антиамеричког бунтовника. Многи су га чак прогласили „Кастром 21. века“, односно, државником ко је у стању да из непосредне близине поведе политичко-дипломатски рат са САД.
Али, Уго Чавез није ничија копија. Ни Фидела Кастра, кога назива својим оцем, ни Симона Боливара, који му је идеолошки узор још од ране младости. Вишеструко одликован као официр, имун на политички коректне фразе, фанатично посвећен цивилизацијској улози коју није крио да је себи наменио, Чавез је аутентична громада савремене антиколонијалне борбе и социјализма.
Данило Ђурђевић, НФ