БИЛИ СМО У ЛЕВИЦИ СРБИЈЕ ДА ВИ НЕ БИСТЕ МОРАЛИ

Народни фронт преноси текст са ”Новог пламена” не због продавца усисивача у служби режима Борка Стефановића , већ због објашњења организационих проблема са којима се анти-системски, левичарски активисти данас сусрећу.

Пред вама се налази текст који је настао као резултат колективног напора одређеног броја бивших чланова и чланица Левице Србије. Циљ нам је да искуства, утиске и сазнања стечена чланством и радом у странци, у различитим улогама и на различитим местима, поделимо са оном јавношћу која може бити заинтересована не само за динамику унутар једне конкретне странке (ЛС), већ и за оне закључке који се могу, мање или више, уопштити и у том смислу бити од користи за свако наредно политичко организовање на левици.

Основни став од кога смо пошли био је да би била штета да се, из перспективе левице у Србији као подухвата који је и већи и трајнији од странке, па и од свих нас заједно, одређена искуства и утисци забораве, нарочито с обзиром на број људи са радикалне левице који је организовано учествовао у ЛС (око 30, на врхунцу ангажмана). Иако свесни тога да се сећања на догађаје, људе, одлуке, успехе и неуспехе неминовно, под теретом времена, искривљују и подређују нашим садашњим интересима и потребама, било је јасно да су се услови за овакву колективну рефлексију, а при том и јавну, стекли тек са коначним иступањем велике већине људи са радикалне левице из странке; другим речима, онда када више није било опасности да би оваква јавна рефлексија могла причинити било какву политичку штету. Сматрамо такође и да је једна од важних особености левице то да у јавности расправља о својој стратегији и политици, те да је ниво јавне расправе о оваквим стварима уједно и показатељ снаге прогресивних левих снага у једном историјском периоду и на једном одређеном простору. У том духу је настао и овај текст.

Напослетку, он је и покушај излажења на крај са једним од узрока наше слабости: са фрагментираношћу и дифузијом искустава и поука извучених из почињених грешака у политичком деловању. Раније, док су постојале организоване партије левице, мање или више чврсто укорењене у својој друштвеној бази, постојао је и својеврсни „колективни орган памћења“ који је сажимао, бележио и чувао деценијска искуства и накнадне рефлексије о политичким, стратешким и тактичким одлукама. У обиљу функција које таква друштвена активност мора имати, најважнија је – из наше садашње перспективе и контекста у коме настаје овај текст – она која ради против понављања грешака и повлачења истих потеза који нису давали жељене резултате. Отуд наша жеља да артикулишемо, запишемо и ставимо јавности на увид своје рефлексије о сопственом политичком деловању. Са дефинитивном фрагментацијом левице после 1989, која, додуше, и сама представља услов нове политичке рефлексије, фрагментирана су и средства њеног колективног памћења – нека, у том погледу, овај текст буде мали допринос поновној изградњи заједничког фонда знања, без кога смо осуђени на бесконачно понављање истог.

Очекивања

Након вишемесечних заједничких иступа „тандема Борко-Бакић“, а онда и изласка Борка Стефановића из Демократске странке, дошло је до „дошаптавања“ на Филозофском факултету, као и међу различитим групама на левици изван ФФ, а онда и све отворенијих дискусија о улажењу у странку. Пошто је партијски ангажман једна од табу тема на левици, свакако и због карактера постојећих партија у Србији, упркос нашим интимним жељама (у једном периоду) да сви људи са левице уђу у ЛС и да се тиме поделе које постоје макар институционализују, знали смо да постоји опасност да будемо стигматизовани од стране већине других организација и појединаца. Ипак, сматрали смо да је улазак у ЛС један од ретких начина да се изађе са маргине политичке сцене, а можда у догледно време и једина прилика за озбиљну левичарску странку у Србији, за кредибилну артикулацију леве политике и пробијање левог дискурса у маинстреам, те да је то воз који не смемо да пропустимо. Тај циљ није био схваћен искључиво, као да је ЛС једини начин да се до тога дође, нити да је она једина снага од које у том погледу све зависи. Пошто је било јасно да је партија у формативном периоду, тј. реалност у настајању, идеја нам је била да будемо део тог процеса и да ту нову партију учинимо што сувислијом. Поготово што нам је Борко јасно ставио до знања да жели истински левичарску партију, тј. „потпуно другачији модел партије какав до сада није виђен“ и „враћање идеологије у политику“, уз што више „правих левичара“ у њој (све цитати). Сматрали смо да је једини начин да партија буде сувисла тај да јој се прикључи што више људи са левице. Ипак, упркос томе што неки међу нама имају дугогодишње активистичко искуство, нисмо очекивали да сарадња са другим левим организацијама и појединцима у толикој мери зависити од личних односа, сујета, појединачних сукоба и анимозитета (ни на нивоу левице, ни што се тиче односа према Борку). Оваква ситуација је у великој мери одредила наше деловање унутар ЛС, као и релације са левицом изван ЛС.

Након разговора са готово свим активистима на левици, напослетку је само нас 30-ак било спремно да преузме ризик и ради на нечему што је врло лако могло да се испостави као потпуни промашај. Дакле, тог ризика смо били свесни од самог почетка, али нам је исто тако било јасно и да суштински немамо пуно тога да изгубимо: ако успемо,  бићемо задовољни јер смо учествовали у стварању једине озбиљне левичарске организације у Србији, ако не успемо, стећи ћемо политичко искуство и створити извесно групно језгро за будуће политичко деловање. Другим речима, било нам је јасно да неће бити баш све онако како смо замислили, али смо се водили логиком „на нама је да пробамо, морамо да пробамо, а ако смо се преварили или ствари крену у погрешном смеру – изаћи ћемо и наставићемо независно од Борка и ЛС“. Они међу нама који нису били део ове иницијалне групе, дефинитивно су одлучили да се укључе у ЛС након разговора са представницима и представницама Фронта младих и Фронта жена (који су формирани и били координисани од стране радикалне левице унутар ЛС). Треба, додуше, имати на уму и то да је Левица Србије била странка у мери у којој је учествовала на изборима, за чланство имала бивше чланове других странака и Борка Стефановића за лидера; мимо тога, није било јасно да ли ће, када и како ићи у правцу стварања странке у правом смислу речи уместо удружења грађана, нити је било јасно које би биле предности тог модела.

У суштини, могу се издвојити два примарна очекивања и концепције деловања у ЛС, са наше стране:

– Сматрали смо да правимо неку врсту компромиса у коме ћемо жртвовати идеолошку чистоту и доследност зарад материјалних ресурса и инфраструктуре ЛС уз помоћ којих бисмо допрели до људи потенцијално заинтересованих за леву политику широм Србије. Са самом рачуницом, у принципу, не постоји проблем: проблем је у томе што никада нисмо дошли до ресурса и инфраструктуре. И то не зато што је она баш нама из неког разлога ускраћена, већ зато што сама странка у ствари није успела да себи то обезбеди (али о томе касније). С обзиром да смо били свесни тога да је један од кључних проблема левице у Србији тај што крећемо од нуле, тј. да левица нема ни приближно довољно кадрова који би могли да артикулишу и овако „млаку“ леву политику ЛС, веровали смо да бисмо преко Борка могли да дођемо до тих нових људи, и у Београду и у другим деловима Србије, тј. до људи који су негде бар интуитивно левичари, а да онда преко партијске школе са њима радимо и од њих стварамо левичарске кадрове. То је оно што је Боркова препознатљивост требало да нам донесе, јер смо са постојећим организацијама и „групускулима“ били затворени у ове наше врло ограничене кругове исто- и сличномишљеника.

– Од нашег деловања као групе очекивали смо да ћемо првенствено преко Бакића (у самом почетку, док је он још био део приче), а потом и самосталним деловањем изградити утицај у оквиру странке, који би нам омогућио да константно „усмеравамо кормило“ улево, да равноправно одлучујемо о свим битним питањима, укратко – да се постарамо да ЛС заиста буде левичарска странка. Такође, надали смо се да ћемо уз помоћ појединих стручњака левичара успети да разрадимо развијен и кредибилан програм и стратегију за решавање кључних социо-економских проблема у земљи и да ће ЛС бити у стању да понуди алтернативу – не само другачију политику већ и другачији модел организације (демократичну, транспарентну, где се омладина и жене поштују и њихово мишљење уважава, идеолошки релативно хомогену…).

Део нас је, потом, овај општи циљ ангажмана у странци интерпретирао најпре програмски: као могућност да се, с једне стране, наметну социјалистичке и леве теме у јавности, или, са друге, да се у довољној мери утиче на програм једне тада перспективне странке тако да он заиста буде програм левице за XXИ век и да се разради (релативно) до детаља – до policy нивоа. У том својству би он онда могао да буде и основа за програмска решења левице и ван странке, па да онда општи покрет иде на два колосека: парламентарном и ванпарламентарном. У сваком случају, нико није имао илузија да ће све ићи лако или брзо: већина није очекивала значајнији изборни резултат, а могуће трајање целог подухвата мерило се годинама. После много година у којима се формирање леве партије прижељкивало и о коме се причало, деловало је као да је коначно отворена и та могућност и да је луд свако ко је не искористи. Почетни ангажман Јове Бакића давао је додатни легитимитет целом покушају и представљао је неку врсту „меке гаранције“ да просто није у питању још једна класична српска странка.

О односима унутар странке

Односи унутар странке могу се посматрати на три нивоа: унутар наше групе, ми-остатак странке и ми-Борко (плус остатак странке-Борко). Што се тиче односа унутар наше групе, све нам је било много теже јер се временом стварао посебан групни менталитет, односно менталитет секте унутар странке, и ретроспективно гледано, свакоме у странци је било јасно и ко смо ми и да ми ту „играмо“ за неки свој рачун. Са друге стране, стварање оваквог стања свести (што се онда нужно преливало и у речи, дела, ставове, држање према осталима) било је неизбежно у мери у којој су Борково лавирање, компромисерство и специфичан начин вођења политике, као и претња осталих у странци, нас увек стављали насупрот њему и њима. У том процесу су стварана и многа (бар у том тренутку или на средњи рок) непотребна непријатељства.

То пре свега показује да је „ентризам“ као тактика осуђена на пропаст, не толико што она не би могла априори тактички успети (у смислу преузимања руководства), већ зато што ствара велики јаз између групе која улази и тела у које се улази и у том погледу саму себе непрестано подрива. У нашем случају, тај јаз се манифестовао у малтене једној племенској подвојености: као да смо ми и сви остали били два племена, која се толико разликују да им се разликују и језик и смисао за хумор и „инфосфере“ и начин елементарног разумевања света, итд. У таквим условима је скоро немогуће проширивати „своју групу“, односно своју причу и перспективу, када чак и сваки покушај неког неформалног дружења изазива грч у желуцу.

Друга погубна последица оваквог „ентризма“ је то што може да се бесконачно репродукује – ако је у реду направити групу унутар странке, онда је у реду направити и групу унутар групе, па групу унутар те групе, итд. где ће свако репродуковати, за себе, и општи циљ сваког ентризма: да „преузме“ неко тело. Тиме се онда ствара сулуда хијерархија преузимања, где свака од група или циља на страначко руководство или на „руководство“ неке групе. То је у неку руку било и потврђено каснијим развојем догађаја унутар наше у почетку хомогене групе.

Што се тиче нашег односа са Борком, не желимо да улазимо у личне процене и односе са њим на личном нивоу, јер сматрамо да је, у ретроспективи, имао и врлине и мане као и сваки други човек. Много је занимљивије то што се у заоштреном облику, као никада до тада, поставила та дилема и тензија између демократије и (идеолошке) хегемоније у пракси – да ли треба демократизовати странку када то, због преовлађујуће структуре чланства, прети да одведе на тоталну странпутицу. Ми као група смо у неку руку имали привилеговану позицију у односу са њим јер је врло прецизно проценио да смо ми (уз неколико ретких изузетака у другим градовима) једини „политички писмен“ и организован елемент у странци и једни од ретких за које је могао да буде сигуран да га нећемо „издати при првој бољој понуди“. У том смислу је био спреман да нам остави простора који реално у домаћим партијама ни једна омладинска група не може ни да замисли. Укратко, сада је већ потпуно јасно, Борко је желео да направи своју партију у којој ће у крајњем искључиво он одлучивати о свим битним питањима. Остали органи су ту били само формалне конструкције. С друге стране, с обзиром на структуру чланства, а која је повезана и с већ реченим проблемом да у Србији готово да нема артикулисаних и организованих левичарских кадрова на локалу, нама је у неку руку и одговарала таква његова улога јер смо били свесни тога да уколико ЛС буде истински демократски организован ми ни у лудилу не бисмо могли да имамо улогу и утицај који смо у том тренутку имали.

У ствари, то је била наша дилема све време, сваког дана: једини начин да остваримо идеолошку и политичку хегемонију било је да заобилазимо све осим Борка и да апелујемо директно на њега, што је повратно јачало његову улогу и, у дугом року, подривало нашу, а јачало ауторитарност. Сви облици дифузије одговорности су експоненцијално повећавали ризик од претварања ЛС у једну класичну малу српску странку без идеологије и политике, на чију површину испливавају страначки ловци у мутном. За дилему демократија-хегемонија назиру се два решења: или у потпуности избећи ту тензију, не доћи никад у такву ситуацију, или, пошто та тензија постоји откад постоје и масовни, демократски покрети, „разобручити“ политичку линију, разлабавити је и бити начисто са одређеним степеном плурализма. Мера у којој се то ради зависи од људи са којима се прави политика и, свакако, од основне политичке концепције.

Осим тога, иако смо ми ту имали одређен повлашћен статус као „прави левичари“ и гаранција „доследности странке“, у исто време смо као такви делегитимизовани због недостатка „страначко-политичког искуства“. Та подела на страначки искусне и неискусне радила је непосредно у корист Борковог одлучивања о свим важним питањима, јер је он једини имао комуникацију са свима и преглед стања у целој странци; таква асиметрија значила је не само непосредну информациону надмоћ, већ и способност да се појединцима и групама квалитативно искриви слика о реалном стању ствари.

Битна манифестација сложености ових односа унутар странке и принципа којима се заправо руководе странке у Србији јесте питање листе кандидата за Скупштину. Намерно смо ставили „странке у Србији“ зато што то има везе и са тиме што код нас странке одређују избор и редослед кандидата на листама, па би тако можда у другачије креираним изборним система и ово било другачије. У сваком случају, од 15 места која су, отприлике, тих 5% за прелазак цензуса, на врх листе иду они које треба најпре подмирити: прво водеће личности у странци, а онда евентуални коалициони партнери и други „битни фактори“ (регионалне и локалне главоње и томе слично). Специфичну конфузију уноси правило да свака трећа особа на листи мора бити жена, ако ништа друго, а оно бар због тога што је увек мало жена на водећим позицијама у странкама. То све значи да је у принципу било јако тешко поставити праве људе на права места на листи (у оквиру ових 15 места, у случају да се пређе цензус). Тиме смо били доведени у ситуацију у којој није јасно да ли је прелазак цензуса успех или не: с једне стране, наравно, успех је јер се добија приступ јединој преосталој јавној говорници и стабилан прилив значајног износа средстава „чистог порекла“, а са друге, у Скупштину улази посланичка група у најбољем случају упитног квалитета.

О страначким органима

Некима од нас је још на почетку гарантовано чланство у Председништву странке, за које смо ми били уверени да ће бити значајан и важан орган. Међутим, испоставило се да је то у питању скуп климача главом (већином – било је и изузетака) који се углавном утркују у томе ко ће више хвалоспева да упути „шефу“ и ко ће гласније да стане уз неку од иницијатива страначког руководства. Довољно је рећи да се приликом гласања, после питања „ко је за?“, често није ни питало „ко је против?“, а да је и уопште до речи било јако тешко доћи.

Фронт младих и Фронт жена су функционисали мање или више, али различито у различитим периодима. Занимљиво је истаћи да је вођена и борба против стандардног смештања свакога на „њихово место“ – омладина се бави омладинским питањима, жене женским, а одрасли мушкарци – политиком, наравно. Другим речима, била је присутна тенденција да се активност млађих чланова странке своди и гура искључиво у оквире ФМ, као и да се њима (нама) делегирају активности које неће нико други да ради. ФЖ је, чини се, на крају испао комеморативно друштво које се оглашавало само поводом неких важних датума.

У суштини,  јако је тешко одредити значај различитих делова странке, пошто је већину одлука доносио Борко, а није постигнут никакав успех на изборима да бисмо могли да меримо конкретан учинак неке групе. Еклатантан пример је једногласна одлука председништва, коју је, да ствар буде интересантнија, артикулисао сам Борко, да странка не подржи ни једног кандидата на председничким изборима јер су њихови програми несагласни са програмом ЛС. Та одлука је подразумевала да се чланови, симпатизери и грађани позову да према савести у првом кругу председничких избора заокруже једног од опозиционих кандидата, али да буде јасно да је то примарно глас против Вучића, што је била јасна тактичка порука да се гласа против, а не за. Неколико дана након тога, он је, у покушају да поштује слово али не и дух одлуке председништва, дао интервју Данасу у коме је позвао грађане да гласају или за Јанковића или за Јеремића, уз поруку да неће погрешити ако глас буду дали било коме од њих. Дужи период пре тога је неуспешно покушавао да ступи у преговоре са председничким кандидатима. Да је до неких преговора дошло и да му је нешто обећано, вероватно би његово игнорисање одлуке било још безобзирније. Из ове перспективе бисмо могли да кажемо да су поделе рада и разне радне групе у ЛС ту функционисале као маска за непостојање реалне структуре.

О странци и страначком моделу

Искуство са ЛС нам говори да медијски занимљив и препознатљив лидер не мора нужно да буде гарант успеха у политици. То је можда и једна од најважнијих и најпозитивнијих лекција које смо ту научили. Такође смо научили да без озбиљног новца нема иоле пристојног резултата уколико се политиком бавимо на конвенционалан, партијски начин у постојећем контексту. Другим речима, један од основних проблема странака и страначког модела код нас је заправо питање новца, а много мање „недостатка демократске културе“ и томе слично (додуше, не треба запоставити одсуство озбиљније историје/традиције политичког, „грађанског“ (у смислу civic) (само)организовања, с обзиром да су и радничке, комунистичке организације временом постајале бирократске машине). На најопштијем нивоу, новац за страначке активности се може обезбедити или из иностранства или из земље. Пошто је легалност овог првог у најмању руку сумњива, остаје друго као реална опција. У оквиру другог, новац је могуће добити једино од државе, финансијера или чланства. Прва опција реална је искључиво у случају преласка цензуса, тако да на то нисмо могли да рачунамо. Финансирање од чланства је тешка заблуда у земљи са просечном платом од 40 хиљада динара, и у сваком случају је јасно да се ниједна озбиљна организација овде неће моћи, у главнини, финансирати од прилога чланства, осим ако чланови странке уједно нису и чланови Удружења послодаваца. У том смислу, прави проблем страначког организовања је то што странке у принципу зависе од тога имају ли финансијера, а то значи неког средњег или крупног приватника или више њих. Међутим, то са собом повлачи неку своју логику: примера ради, неколико приватника је своју финансијску подршку ЛС условљавало ревидирањем програма странке и пребацивањем веће тежине на проблеме малих и средњих предузећа, што адекватно илуструје цео проблем, пошто нико не даје новац из уверења. У том смислу, не само што се поставља питање ко би финансирао странку која се залаже за умањење моћи финансијера уопште, већ и ко би финансирао странку која нема никакав утицај.

Другим речима, кад се апстрахује од ЛС, свака прогресивна, лева организација ће се суочити са истим проблемом кад-тад, и то је у овом моменту непремостив проблем за левицу. Другачије је, нпр. у Америци, где Берни Сендерс може да се ослони на уплате за кампању у износи од 15-20 долара, када тамо има људи који могу да издвоје тај новац. А без озбиљне количине новца није могуће ни озбиљно организовање, нарочито на националном нивоу.

Друго, чланство у странци, нарочито на некој „водећој“ или одговорној позицији, ствара један приступ другима који се најбоље може сажети у следећем: „здраво, ја сам из странке те и те, јел могу да причам са вашим шефом?“. Сматрамо да смо тако поступили превише пута, са висине и придајући себи значај који нисмо уопште имали. Тако смо сигурно приступили НДБ, што је потпуно несувисло имајући у виду њихов значај и улогу сада – па и онда – и улогу ЛС. Тако смо се понели и према синдикатима, и ЛСС-у, итд, не улазећи у то какви су сви ти људи и организације политички. Просто, странка и страначко стање свести производи овакав став према другима, а у условима што међусобног неповерења међу људима, што неповерења у политику и странке, то води само деструктивним последицама и неуспеху. Свесни смо тога да је требало ићи много равноправније, лаганије, уз више поштовања и уважавања, тим пре то смо на левици имали белег чланова „странке Борка Стефановића“.

О идеолошким и програмским питањима

Пошто је (какав-такав) програм већ постојао, а ми због ургентнијих ствари нисмо стигли да се истим детаљно бавимо, једино што је могло да се заправо ради је да инсистирамо на деловима који су највише на политичкој линији на којој смо ми, за шта није било довољно простора с обзиром на чињеницу да је Борко био и остао једино лице ЛС.

Из наше тадашње перспективе, левица се налазила у ћорсокаку. Нема кадрове, нема развијен и јасно артикулисан програм, нема новца, нити до њега може да дође уколико не уђе у парламент. А да би ушла у парламент мора да има јасну изборну стратегију. Није ту толико важно питање „партија vs покрет“ (јер и партија и покрет могу структурно бити постављени као демократски или ауторитарни), колико је битно знати шта се жели постићи бављењем левом политиком. Свакако нам предстоји једно озбиљно промишљање о томе како се стратешки морамо као левица поставити у наредном периоду узимајући у обзир сва поменута структурна ограничења. Свакако, након овог искуства у ЛС ми смо још више убеђени да левичарска организација мора да буде изграђена као аутентичан политички субјект и да израсте из ширег социјалног покрета или као коалиција више локалних иницијатива и политичких организација, а не да буде прављена одозго, од стране лидера. Искуство у европским земљама нам говори да није толики проблем у истакнутијим личностима или „лидерима“, али они морају да буду последица коју, у крајњој линији, контролишу активисти, а не сврха постојања организације (јер онда добијемо лидере – попут Борка Стефановића – који себе виде као власнике партије или страначког „бренда“ уопште). Такође, након искуства које смо стекли пратећи Борка и ослушкујући реакције публике на скуповима широм Србије, сматрамо да левица има некакву шансу једино уколико се постави као (полу)антисистемски елемент у односу на постојећи естаблишмент, уз стратегију која би подразумевала еманципаторски или хуманистички популизам (Лаклау-Муф: „Подемос“ у Шпанији, „Непокорени“ у Француској…), јер архаични класноцентрични дискурс данас, при оваквом односу снага, не може да обезбеди мобилизацијски потенцијал.

Другим речима, најбоља и најреалнија опција је нека врста леве социјалдемократије/левог популизма. Два проблема се овде постављају и на нама је да у наредном периоду нађемо решење за њих: прво, ограничења у спроводивости тог програма задаје пре свега регионални и међународни контекст, односно положај Србије у односу на ЕУ и остатак света (у том смислу велики број мера је искључен или знатно отежан јер не постоји довољна мера економске и политичке суверености и моћи), а друго, очигледно је било јако тешко превести „језик“ којим смо се ми бавили политиком и на којим смо учили политику тако да се можете смислено обратити гласачима странке на скупу у, на пример, Зајечару или Нишу.

Излазак и закључак

На жалост, Борко Стефановић се испоставио као особа неспособна за обављање улоге руководиоца партије у условима парламентаризма у Србији, тако да је доносио искључиво погрешне политичке одлуке: од организације странке и њене непостојеће стратегије, преко тога да је дозволио улазак локалним шерифима и „ваћарошима“ у ЛС, као и локалне коалиције без било каквог јасног критеријума (Врање, Чукарица, Врачар). Напокон, није успео да обезбеди ни новац за најелементарније функционисање партије на дневном нивоу. То је било и разумљиво из перспективе његове политичке генезе, као некога ко је изашао из структурисане организације а да није имао у њој искуство организовања чланства/волонтера/других, па у том смислу и није могао да из организационе перспективе процени капацитете и ограничења различитих подухвата и акција.

Поред објективних структурних ограничења, кључни проблем са ЛС је био тај што је њен неприкосновени лидер Борко Стефановић „наопако политички социјализован“ (Јово Бакић), тако да је у исти ДС-овски калуп само покушао да убаци нови идеолошки садржај, што је наравно рецепт за неуспех уколико је циљ изградња аутентичне леве партије. У том духу је након јако лоших резултата на парламентарним изборима апсолутно сву енергију усмерио на то да нађе коалиционог партнера који ће му омогућити повратак у парламент. Одатле и онакво опортунистичко држање при изјашњавању око подршке одређеним кандидатима на председничким изборима. У складу са тим циљевима, према организацији се опходио више као према средству за преговоре него као покрету који треба да расте и да се развија. Важна лекција овде је то да уопште није потребна нека чврста и монолитна структура да би покрет био ауторитаран, напротив. Недостатак такве структуре је омогућио Борку да искористи то што је једино препознатљиво лице ЛС да сам одлучује о свему.

Што се изласка тиче, на најопштијем нивоу можемо разликовати два по обиму подједнака таласа изласка из ЛС (троје људи из наше иницијалне групе је и даље у ЛС):

– Први је био непосредно након парламентарних избора 2016, а преломни разлог за излазак нас који смо били део њега било је то што смо схватили да од оне на почетку поменуте размене („доследност-инфраструктура“) неће бити ништа: ми смо на много тога пристали, дакле што је било до нас смо испунили, али је постајало јасно да ресурсе и инфраструктуру нећемо добити. Нема потребе рећи да је то била јако тешка одлука, али да смо хтели да избегнемо оно што се у организацијској литератури зове „escalation of commitment“: да се не одустаје од нечега само зато што се до сада у то нешто много инвестирало, иако је јасно да се у то не треба више инвестирати и да је свака даља „инвестиција“ заправо директан губитак.

– Другу групу људи смо чинили ми који смо све до председничких избора 2017 (и непосредно након тога) веровали да је Борко потребан левици и да још увек постоји, ма колико минимална, шанса да га „искористимо“ за ствар левице. Међутим, након што је дефинитивно одбио наш предлог да заједно са другим левим организацијама и НДБ радимо на формирању јединственог левог фронта, који би имао јасно левичарску и (полу)антисистемску агенду, и наставио да у јавности иступа са идејом стварања некаквог „антивучићевског фронта“ (који би укључивао све опозиционе партије и покрете), схватили смо да Борко и сама ЛС постају не шанса, него потенцијално велики проблем за левицу, па чак и нешто што би могло угрозити њен даљи развој. У најкраћем, схватили смо да је пређена црвена линија, тј. да је исцрпљен и последњи трачак наде у прогресивну улогу Борка Стефановића и ЛС у нашој политици, тако да смо одлучили да се повучемо и престанемо да дајемо легитимитет нечему што ни на једном нивоу, осим на нивоу појединих програмских ставки, нема додирних тачака са левицом.

Без обзира на описани развој догађаја, чини нам се и да је оваква поставка ствари, у основи бар нашег колективног гледања на цео ЛС пројекат, била покушај искорака из мехура у коме су левица и прогресивне снаге до тада обитавале (а из њега излази, ево, на један сасвим други начин – кроз НДБ и леве иницијативе које настају из Протеста против диктатуре и разне њихове акције).  У погледу закључка, сматрамо да смо били потпуно у праву када смо улазили у целу причу са ЛС јер је то у том моменту била једина реална опција за пробој левице. То што неко сад може да каже „па ето рекли смо вам да неће успети“ – то су они генерали што су паметни после битке. Свакако остајемо при томе да нам се отворила једна шанса тада коју нисмо искористили делом зато што нисмо имали искуства (што сада имамо!), делом зато што смо правили грешке (што је нормално!), а и делом зато што је сама та шанса била оптерећена многим објективним манама и ограничењима које смо мислили да ћемо превазићи или их нисмо ни видели. Имамо сад једно искуство које нема нико други. У том смислу, и овај текст завршавамо речима једне познате нумере: Non, je ne regrette rien.

http://www.noviplamen.net/glavna/bili-smo-u-levici-srbije-da-vi-ne-biste-morali/