БАЛКАНСКА ТРАГИКОМЕДИЈА
Некад су ови наши простори имали душу (балкански хумор, пјесму), а данас се многи од тога ограђују с гнушањем. За вријеме Југославије и омраженог Социјализма имали смо широку лепезу културне баштине и манифестација, а данас нам све стане у сценографију филма “ПАРАДА”. Да простите – јебе луд, збуњен-нормалног. И кад помислиш “на самом смо дну”… схватиш “то је била само разина која је скривала још дубљи понор”. Вуку нас за уши сви од реда, али за много чега смо сами криви. Ако политички ентузијазам потоне диже га црквени наук с олтара. И Бога ти, како год окренеш стално нас нешто дијели једне од других…
За вријеме социјализма вјерник се у цркви молио за здравље, усјеве (да га Бог чува од”муње, грома и леда), а данас се у капиталистичко доба у вјернике преобратили некадашњи невјерници (чланови партије стадоше у прве редове склопљених руку; моле се људи све у шеснаест). Због њих прави вјерник сад не може доћи до изражаја јер изгледа да су ови потплатили не само попове већ и Бога па се све чешће чује поштапалица “И Бог сере на велику врпу”… Како да се човјек моли за усјеве кад попови имају пречу мисију – задржати близу олтара оног тко даје “шаком и капом”.
Е сад кад ти је допиздило црквено науковање и отишао би на утакмицу одморити душу одједном си помислиш да присуствујеш као статист снимању филма ” ВАЛТЕР БРАНИ САРАЈЕВО ИИ”… Бога ти; ратују неки “шкрипари”; хоће клати “балије”. И ето видиш како ти ни ту није мјесто; једноставно се не уклапаш и ниси дио фолклорне цјелине.
Гдје сада отићи пробати одморити душу?! У казалиште? Е брате нећеш ни тамо јер постоји опасност да се национални бојовници осјете прозвани па улете како би смањили “разглас”, а постоји могућност да те прегазе у стампеду, а ти постанеш жртва која се нашла на кривом мјесту у криво вријеме.
Па куд сада кренути? Прошетати корзом? И онда налетиш на призор гдје дизалицом подижу споменик некој распаднутој авети из прошлости у који су успут улупани милиони пара порезних обвезника, а нема се новца за болесну дјецу или адаптације болничких одјела.
Ако би ишао на концерт опет постоји могућност да ћеш налетјети на оно што се данас добро продаје (дернек домољубља) или полуголе естрадне службенице које тиме желе умањити недостатак талента и ајде “бар је нешто оку мило”. И на крају схватиш да смо од једне заставе направили десетке застава, али интересантно једна је свугдје иста (она дугиних боја).
Славонски Бећар, Народни фронт