ATOMСКИ ЗДесна – Драгослав Павков: Војвода МекМарфи и прикљученија
Да је он припадник неког другог народа, и да сам ја нешто друго а не Србин – Шешељ би био само једна од многих штеточина која на сваки начин покушава да се домогне утицаја, моћи, и свега споредног што уз то двоје иде.
Међутим, овај народ нарочито цени баш лоше особине које красе овог човека.
Тако да, господо и другови из „Народног фронта“, ако сте као што претпостављам ово предугачко писаније посвећено човеку кога мрзите и презирете, као већину мојих текстова прочитали „укосо“, ово је мали резиме:
Ваше залагање за једнакост, слободу и братство лепо звучи, али већ у старту нема шансе да допре до већине бирача у Србији.
Ако желимо да мењамо ствари морали бисмо почети да разговарамо о конкретним проблемима у друштву, без обзира на то да ли се неком више допада Маркс или Смит, да ли неко као државника више цени Лењина или Џеферсона…
Фронт какав је потребан србијанском народу је онај који је довољно широк да у њему буде места и за радикале и за комунисте, за социјалдемократе и за конзервативце, за „зелене“ и за јоги-летаче, ако за циљ имају повећање животног стандарда, јачање одбрамбене моћи и међународног угледа земље. Самоограничавање које пропагирате је добро описано у анегдоти о попу који је сам себи одсекао ону ствар јер га парохијани нису довољно уважавали.
Ако се као могуће узме да у једном тренутку окупите чак и половину бирачког тела Србије, шта је сценарио? Опет политичка трговина, подметање и уцењивање, јер ћете на другој страни имати половину бирачког тела које је децидно против вас.
Дакле – опет Шешељ, само овог пута социјалистички.
Ово писаније је релативно изнуђено сталним наваљивањем дугогодишњег пријатеља да се „ухватим пера“ и коначно објасним зашто ме све мање занима политика и зашто се опредељујем да остатак живота проведем као политички идиот уместо да се прикључим организацији са високим циљевима, те тако допринесем изласку Србије и „региона“ на зелену грану. Оно, јес’ да је мало депримирајуће када човеку са којим се дружим већ десетак година морам да цртам како не само његова дружина већ никаква идеја осим оне која гласи: „дај одмах и дај све!“ овде нема будућности, али к’о велим да учиним тај, још један напор.
На овом месту а уосталом и широм Међумрежја постоји крш текстова у којима сам описао шта мислим, зашто тако мислим и какве су шансе да се то што мислим икада оствари. И поред тога, многима а испоставило се и људима са којима блиско сарађујем, још увек није јасно шта ја то годинама тамбурам… Зато, ово неће бити текст о мојим фикс-идејама, већ о човеку чију каријеру познаје сваки Србин који држи до себе, о проф. др Војиславу Шешељу. Јер, након свега изнетог, очигледно је да се моји текстови читају дијагонално, укосо и на прескок, па се и најдобронамернијем саговорнику може десити да испусти поенту или да једноставно превиди нешто што сам покушао да објасним. За разлику од мене анонимног и ирелевантног, Војислав Шешељ је лик који је неспорно обележио епоху и само Србину потпуно утрнулог мозга може да се деси да о њему нема мишљење. Па да видимо шта је тај човек проповедао и радио током задњих четрдесетак година.
Као прво, проф. др Војислав Шешељ је данас најпаметнији политичар у Србији (а и шире), и то је један од кључних разлога због чега сви остали са „оригиналним“ идејама овде испадају смешни. Ова моја тврдња може да иницира отварање филозофског питања да ли човек који је неспорно бескрупулозан и у складу са уобичајеним схватањем чиститости – покварен, може да се назове паметним, али надам се да неће. Његову „памет“ у овом тексту третирам искључиво у склопу питања ефикасности и сврсисходности, са чим част, честитост, лично поштење и етика овде одавно не функционишу на истој фреквенцији.
Још као млади доктор правних наука схватио је како функционише свест модерног Балканца (homo iliricus), па је решио да то своје (са)знање капитализује и претвори у чврсту валуту. Елем, након што је постао асистент на сарајевском Правном, врло брзо је утврдио да оно што је научио о социјализму, диктатури пролетаријата, једнаким шансама и братству/јединству може да окачи мачку о реп; као „најмлађи доктор наука у историји“ могао је да претендује на блиставу „научну“ каријеру, али то би било само осредње мување на универзитету и партијским форумима… Он је међутим хтео све, и одлучио је да узме највише што је могуће. У томе је стварна величина Војислава Шешеља: Себи је поставио високе циљеве и целог живота се труди да их досегне. Ни он није сигуран да ће успети, али сигуран је у то да ће покушати и трудити се до крајњих граница. Код њега нема трулих компромиса… Када се он повлачи, то није узмицање већ хватање дужег залета. И сваки следећи скок је дужи од претходног. Може да делује како ово до сад написано нема везе са чињеницама али полако – дуга је ноћ…
Почетком осамдесетих година двадесетог века, већина „пристојних“ Срба се фрапирала пред вешћу да је најмлађи доктор постао народни непријатељ… Шта му би, па у сопственом докторату је раскринкао главне непријатеље социјалистичког самоуправљања – милитаризам и фашизам, млад је и перспективан кадар, сва врата су му отворена, мора да је презупчио у глави… Међутим, то је размишљање карактеристичног српског вола, оног који није срећан кад му газда у јасле убаци навиљак сочне детелине и пет кила зоби; просечан србски во је срећан кад му је сигурна свакодневна порција ку’рузовине и кад је реално очекивати да ће га газда само шибати камџијом, а не к’о неки – левчом или вилама. Шешељ је хтео више од „снопа кукурузовине“, он је хтео да га људи слушају и следе. У том циљу је баталио доцентуру на комунистичком универзитету и постао дисидент. Што значи – одрекао се зихерашења и сигурног државног посла, здравственог, пензионог и свих „бенефита“ којима су Титовци подмићивали радничку класу и поштену интелигенцију, већ се упустио у неизвесност у којој су извесни само сукоби са веома опасним непријатељем. Могуће је и вероватно да је Шешељ ускоро постао сарадник служби… Али, у време када је дигао глас против плагијатора и његових ментора – био је само један храбар интелектуалац који се не мири са мувањем и злоупотребама. Јер његова интелигенција, луцидност и блистави ум у тврдим босанским главама моћника нису могли да надоместе чињеницу да је он само дете сиромашног кондуктера… Да је студирао математику или неки од инжењерских факултета, не кажем – можда је и могао да се издигне изнад просека неким бриљантним открићем или проналаском; као правник, он као син кондуктера никада не би дошао у прилику да напише научни рад који би нешто променио, никада не би добио прилику да као тужилац гони неког попут Бате Тодоровића, Вање Шпиљка или било ког директора великих система где су у оно време вршене најкрупније финансијске малверзације… Такав какав је, да би постигао свој максимум, Шешељ је могао или да се отисне у адвокатуру или међу противнике система. Како су успешни адвокати који не учествују у разним врстама корупције ретки попут белих врана (а за улазак у клуб опет је потребно оно све што Шешељ није имао – педигре или паре), одлучио је да ухвати систем за рогове. И игранка која још траје је почела…
Уместо кратких новинских написа којима би приправници Ослобођења информисали залудне читаоце о томе где је најмлађи доктор наука одржао трибину о безалтернативном самоуправљању, Шешељ је добио непрестану пажњу агената ЦДБ Сарајево (а и шире) који су описима његових активности марљиво пунили досије. Цео Београд, или барем цео центар града (они који су битни, јебеш Миријево или Угриновце) знао је за Босанца – двометраша који на Кнез-Михајловој продаје књиге у којима се тврди нешто сасвим супротно од оног из уџбеника… Младог „дисидента“ радо су примали у Француској 7, а чак и отац нације му је више пута помагао парама… Јавља ли вам се куда ово води?
На самом почетку вишестраначја „у Срба“, са Вуком Драшковићем оснива Српски покрет обнове, али тиква убрзо пуца; несуђени доцент са говорном маном, у борби за „алфа мужјака“ није имао никакве шансе против харизме коју је исијавао комунистички конвертит Драшковић. Зато је било неопходно изазвати сукоб, одвести пар својих присталица и основати своју организацију која ће баштинити „праве“ четничке традиције, а не оне фалш – које проповеда син партизанског крволока из Невесиња.
Тако су на србијанској политичкој сцени почеле да чинодејствују три „четничке“ странке: СПО која је окупљала „равногорску елиту“, бизнисмене – контраверзне и оне друге, већи број попова и калуђера… СНО – класичну УДБашку ујдурму која је најпознатија по томе што је врло успешно у пар наврата током рата у Хрватској дебело осрамотила српско оружје, и СРС – гологузију која без вође није способна да ни да оде у нужник већ сере на све стране, не водећи рачуна ко ће да угази. Ова последња је преживела до дана данашњег, што аналитичном човеку доста говори о односу снага на политичкој сцени Србије.
Наравно, нису сви Радикали гологузија, има међу њима доста виспреног, образованог и свим фарбама намазаног света, али сви они су само бледа сенка свог лидера, Изногуди који ће од СРС након Шешељевог одласка, од те странке направити оно што су Коштуничини наследници направили од ДССа. Нико од њих нема ни делић Шешељевог ауторитета, из простог разлога – нико од њих ни приближно није посвећен циљу као Шешељ. Све њих занима мала количина моћи коју може да доносе коалициони или уцењивачки капацитет, новац или могућност застрашивања противника, Шешељ жели апсолутну моћ.
Од када је изашао на политичку сцену, Војислав Шешељ је велики играч. Само као такав, он на политичкој пијаци може да тргује утицајем. Није се једном десило да Шешељ у кампањи говори једно, а онда пресалдуми па почне да ради сасвим супротно… За шестогодишњаке – то значи да он за собом причајући патријотске приче, претећи зарђалим кашикама и атомским бомбама које му је донео Жириновски кад је задњи пут долазио увек води око милион Србаља. Наравно да то нису тоталне будале и наравно да му не верују све што говори… Али, он говори много лепо и његове речи милују дамаре сваког „правог“ Србина. Друго, за „правог“ Србина сасвим је нормално и прихватљиво да политичари лажу, због тога код нас никад нико није одговарао за неиспуњена обећања; лагати се мора, како би друкчије преварио гласаче?! У Шешељевом случају, гласачи СРС као што рекох – одлично знају да није све што он говори истина; једини разлог зашто за таквог човека ипак гласају је тај што желе да се надају како овог пута не лаже баш превише. Дакле, ипак је до гласача…
Толика гласачка машинерија је врло битна за свакога ко мисли да се бави политиком. У уређеним демократским друштвима политичари ноћима не спавају када примете да им је рејтинг пао за пар промила.
Наши за разлику од њих, само ако имају довољно новца могу да спавају као бебе; какав год да им је рејтинг, увек могу да позову Шешеља и од њега купе барем пола милиона гласова, а то је чак и у земљама много већим од ове, више него довољно да за неку опцију обезбеди превагу. Да не буде забуне – малочас сам рекао да он за собом води милион верних гласача; ако узмемо у обзир да су то ипак некакви људи а не роБОТ(ов)и, реално је очекивати да ће му многи отказати подршку након преласка на страну дојучерашњих противника. Барем док их не убеди да је то заправо генијална тактика којом ће уништити непријатеља…
Због тога је могуће да Шешељ као од шале на председничким изборима одува Зорана Лилића, а да на поновљеним изборима два месеца касније изгуби од љигавог и са дебелим слојем путера на глави Милана Милутиновића. Да се подсетимо – избори на којима је Шешељ добио 1.250 000 гласова поништени су јер није изашло довољно бирача (наводно је изашло само 48%). СРС и многи други неутрални актери избора су јавно посумњали да Милошевићев режим муља, Радикали су претили изласком на улице, а онда се све утишало… Расписани су нови избори, на њима је владајући СПС кандидовао актуелног министра иностраних послова, бившег амбасадора у Атини који је учествовао и(ли) политички покривао највећи број мућки и малверзација везано за неправедне и ничим изазване санкције (државни шверц у којем су се обогатили многи, али пажљиво одабрани људи). Јавност је очекивала да ће га Шешељ очерупати к’о Бугарин ћурку, у револту због очигледне злоупотребе моћи излазак на изборе су најавили и многи који на претходним нису ни гласали, радикали су формирали ојачане штабове у општинама где су се десиле највеће злоупотребе и…
Те недеље у децембру 1997. године, Албанци из Јуника, Малишева, Србице и Ораховца масовно су изашли на изборе на којима се бира председник Србије (претходних седам година су им се жене порађале код куће јер су бојкотовали чак и болнице, а деца су се школовала по приватним кућама због бојкота школа…) и кандидату Слободана Милошевића дали својих фасцинантних 90% гласова. Режимски „аналитичари“ су такво једномислије и албанску саборност верном народу објаснили страхом од Шешеља. Четири месеца касније на Космету је почео отворени рат између терориста, Милутиновићевих гласача – ОВК и оружаних снага Југославије (ваљда симпатизера Шешеља).
Након ове бравуре Слобиних спин-доктора, демонстрације против вређања интелигенције јавности су биле једино што је нормалан човек у Србији могао да очекује… Шешељ – губитник избора је међутим мудро ћутао као Сфинга. Убрзо након трпања целе приче под тепих многи радикалски прваци су добили лукративна постављења, појавиле су се приче о батајничком базену који се пуни морском водом, Шешељ је постао један од војвода србијанске владе… Српски народ и Србија ускоро су добили нови предмет за размишљање, а он се звао рат на Косову и Метохији.
Након агресије снага НАТО на Југославију (током које је главни јунак наше приче био један од највиших државних функционера – потпредседник владе) његова звезда је помало почела да тамни. Неки су очекивали да ће радикали постати ударна песница режима против Отпора и опозиције, али су се као и обично зајебали. А зајебали су се првенствено због тога што (још увек) не могу да се помире да је Шешељ геније. Он је испратио све лоше потезе Милошевићевог режима, али је у њима учествовао само колико је било неопходно да не нестане из високе политике. Он никада није имао ескадроне смрти, нити је учествовао у класичном рекету попут његових политичких противника. До новца је долазио обмањивањем симпатизера, уценама пажљиво одабраних противника и трговином утицајем.
Ма колико изгледало контрадикторно – Шешељ са својим разваљеним устима никада није био бахат колико су то била фина господа из СПС, ДС, СПО, Г-17+ и НВО док су (била) убеђена да су недодирљива и изузетна.
Као човек „из народа“ Шешељ је многим невољницима помагао првенствено захваљујући томе што одувек зна да је човеку потребнији кров над главом него асфалт и канализација, запослење – пре него компјутер за децу и телевизор… Када је као председник општине Земун прогнаницима из Крајине по „синдикалним ценама“ поделио плацеве, цела „урбана Србија“ се дигла на ноге лагане да протестује јер се тамо куће граде без урбанистичког плана и „неопходне“ инфраструктуре. Шта зна неко ко је одрастао у национализованом „салонцу“ да се и без плафона може живети… А нарочито је тешко да се провали како становник Бусија има исто право гласа као становник Палмотићеве или Народног фронта.
Након „демократских промена“ Шешељ је ДОСманлије и остале петооктобарце типа Отпор џаракао само колико је неопходно да се остане близу центра пажње. Боље од свих, он је знао да је реч о покварењацима, дилетантима и незналицама, али и о људима који имају „добра леђа“. Запад је хтео да капитализује своју победу у распаду Југославије, а Србија није имала памети, снаге и воље да му се супротстави. Пред Шешељем се нашла једначина са превише непознатих, чије решење се своди на одговор: Шта је паметније – залетети се голим дупетом међ’ пијане сватове и јуначки страдати, или се склонити у други план и чекати да се „демократе и експерти“ самоуниште? Као (што би) сваки рационалан човек – Шешељ је одабрао друго.
Након председничких избора 2002. године на којима је уз подршку Слободана Милошевића из Хага добио 37% гласова изашлих гласача (овде ваља напоменути да се СРС за три претходне године прилично офуцала јер је изгубила позиције у државној управи и јавним предузећима), у јануару је „обелодањена“ оптужница коју је против њега подигло тужилаштво у Хагу. Дела за која га је тужилац теретио могла би се подвести под класични вербални деликт, а из Београда једни су га испратили четничким песмама а други уз препоруку Карли дел Понте:Водите га и више га не враћајте! Несуђени саветник хашке тужитељке двадесет дана касније је „отишао“, и више се неће вратити.
Војислав Шешељ је 24. фебруара 2003. године са београдског аеродрома одлетео за Холандију где се предао службеницима Међународног суда за ратне злочине у Југославији који су га сместили у притворску јединицу Схевенинген. На том месту Шешељ је остао ван домашаја политичких противника али и криминалних кланова којима се на разне начине замерио. У односу на места која су раније имала част да га угошћавају, притвор у Хагу му је изгледао као де лукс хотел. Иако је у притвору провео више од дванаест година, он тамо није дангубио, већ је писао књиге, управљао сопственом одбраном, сведочио у корист председника Милошевића, излуђивао судије, тужиоце и секретаријат суда, а цело време је управљао странком и опстајао у фокусу домаће јавности. Након што се победоносно вратио их „хашког казамата“ обилато запишавши и правду међународне заједнице и дилетанте из хашког тужилаштва, наставио је тамо где је стао вољом тренутно јачих.
Годину дана касније и након „избора“ ове године, Војислав Шешељ предводи најкохерентнију посланичку групу у Скупштини Србије и ради оно што најбоље зна – тргује политичким утицајем.
Неко ће се запитати како сам након свега изнетог дошао до закључка да је „Шешељ најпаметнији Србин“, зар га није прешишао његов „политички син“ Николић који је постао председник републике, или Александар Вучић који је тренутно најмоћнији човек у земљи? Па лепо… Николић јесте достигао зенит своје политичке каријере, према његовим капацитетима ово је стварно врх, и све након овога може само да му поквари СиВи. Вучић јесте Шешељев најбољи ученик, али за разлику од свог гуруа – он неће јефтино проћи; Вучић је од Шешеља научио све, осим да се у свему мора имати мера, па и у плачипичкастом пренемагању. Јер, већ су се појавили први напрдњаци који су престали да верују како „Алек не може све сам, а нема с ким…“, него су им се попалили инстикти за самоодржање које поседује свака пристојна животиња и траже одступницу. Када Вучић буде падао, мораће да одскочи берем пет-шест пута пре него што се нађе нека будала да му приђе и пружи му руку. Шешељ је геније јер је способан да се после сваког посртања усправи још снажнији, а свака његова брљотина врло лако може да се рационализује као бриљантан план скован у блиставом уму.
Други ће се запитати како могу овако кварном човеку да лепим етикете типа „геније“ и „најпаметнији политичар“… И ту је одговор лак и једноставан: Да је он припадник неког другог народа, и да сам ја нешто друго а не Србин – Шешељ би био само једна од многих штеточина која на сваки начин покушава да се домогне утицаја, моћи, и свега споредног што уз то двоје иде. Међутим, овај народ нарочито цени баш лоше особине које красе овог човека. Овде није никакав грех узети нешто што нико не чува… Овде је сасвим у реду лагати у политичкој кампањи, није никаква срамота о сопственом куму – човеку кога си сам одабрао да ти крсти прворођеног сина, написати књигу у којој га називаш „Вуком Ма’нитим“ и наркоманом на тешким дрогама… Овде није никакав проблем данас причати једно а сутра сасвим супротно, а твоје будалесање рационализују (лажу да би се осећали боље) управо они који су од њега имали највише штете. И тако даље.
Дакле, шта је то Шешељ урадио што српски народ и просечан гласач од њега није очекивао?
Да ли је паметан онај ко покушава да заради а обећава „крв, зној и сузе“ иако зна да публика од све три ствари бежи к’о ђаво од крста, или је мудар онај ко лаже, маже, подилази аудиторијуму који од њега очекује управо то, све се надајући да „није све тако црно“ већ ће се и за њега лично пронаћи нека мрвица срушена са стола моћника?
Да закључим: Војислав Шешељ никад није освојио власт у Србији не зато јер не може, већ јер је свестан где живи и где његови потомци треба да наставе живот. Он се Србије никада није гнушао попут револуционара загледаних у Совјетски Савез или потомака госпође Хаџикараконстантиновић који се овде рађају само због лоше коби а виђени су за канску променаду или лондонски Сити. Он живи овде и са ОВИМ народом, са свим његовим добрим и лошим особинама, па се труди да међу овим народом оствари што већи утицај и наметне му сопствене идеје. Он то међутим не ради попут његових политичких противника позивајући се на протестантску етику која овде никада неће (про)функционисати јер је број протестаната миноран и протестантска догма не постоји (знамо и зашто), нити на слепо подаништво иманентно „азијским тигровима“ који ће одавде отићи подвијеног репа и опљачкани и то врло брзо јер их запослени („генетски“ самоуправљачи) мрзе… Он филигрански одржава баланс између нереалног и ирационалног у бирачком телу и онога што може да уради и мора да обећа лично да би задржао тренутну позицију са које би се попео степеницу више. Нисам сигуран да ће Војислав Шешељ доживети да се српска и његова орбита икада укрсте, али сам сигуран да ће се то десити током еволуције, не јер је то нешто добро, већ јер смо недовршена нација састављена од претерано паметних појединаца од којих сваки вуче на своју страну па нам недостаје основно заједништво које је карактеристика успешних.
Тако да, господо и другови из „Народног фронта“, ако сте као што претпостављам ово предугачко писаније посвећено човеку кога мрзите и презирете, као већину мојих текстова прочитали „укосо“, ово је мали резиме. Ваше залагање за једнакост, слободу и братство лепо звучи, али већ у старту нема шансе да допре до већине бирача у Србији. Срби углавном не мисле да би требали да буду „једнаки“ а ни да буду „браћа“ са Ромима који су ако нисте знали већ потпуно циганизовали југ земље, а ови опет немају обичај да читају ни ваше велеумне ни моје предугачке и претенциозне текстове. Они ће дакле, на сваким изборима гласати или за Циганина, или за онога ко им више плати. Срби такође не би да буду једнаки ни са Шиптарима који све када би вам и поверовали – ипак не би гласали за вас јер се плаше ОВК – такозване или стварне. Мађари морају да гласају за „своје“ представнике пошто их Србија све више препушта матици, јер као што сам више пута поновио – Србија нема појма шта би почела ни са Војводином која је де факто и де јуре њена, таман посла да још лупа главу са људима који већ имају и пасоше суседне државе, тамо школују децу… И тако даље… Значи – за вас би требало да гласају неки од Срба, што више њих то боље. Како инспиришете Србе да се одлуче за вас? Тако што јасно у тексту једног од идеолога тврдите како ваш „фронт“ жели да окупи све који нису задовољни начином како се државом управља, али већ у наставку реченице кажете да од тога вероватно нема ништа јер десница нема легитимитет да се назове „народном“ опцијом?!
Ко вас је и како довео у заблуду да је већина у српском народу заинтересована за колективизације, национализације и остале реликте социјализма?! Јесте ли упознати са чињеницом да социјализма више нема, чак и колумбијски ФАРК је сео за преговарачки сто, пристао да се разоружа и трага за политичким решењима?
Залажете се за некакву „директну демократију“, али пажљиво избегавате да поменете једину државу која има неспорну традицију директне демократије – Швајцарску, једину која би могла да послужи као идеалан пример за Србију. Зашто? Зато што вам се не уклапа у марксистичко-лењинистички трип, а превише сте умишљени или једноставно лењи да размислите о алтернативама. Швајцарска никада није и никада неће бити социјалистичка. Исто као Данска, Норвешка, Шведска… Али то јесу социјалне државе. Мој спор с вама је идеолошке природе, али сарадња није немогућа јер је ја не желим, већ јер ви нисте способни да размишљате изван самонаметнутих социјалистичких оквира. Вероватно – неко вам је рекао да сте ви „ин“ а да су сви остали ретроградни, „аут“, реликти прошлости… А није тако, то бисте и сами лако схватили када би вас стварно занимало да нешто мењате. Саме иделогије су углавном реликти прошлости и људи се у њих више не уклапају. Комунизам и фашизам су завршили у ропотарници историје, либерализам је данас сининим за људскоправашке НВО које пропагирају разврат, неморал и права без одговорности. Ако желимо да мењамо ствари морали бисмо почети да разговарамо о конкретним проблемима у друштву, без обзира на то да ли се неком више допада Маркс или Смит, да ли неко као државника више цени Лењина или Џеферсона… Овде је тема Србија, како да постигнемо да се у Србији живи боље него данас, како да што више људи добије посао на реалним радним местима, како да се побољшају здравствена заштита и општа безбедност грађана. Нисам сигуран да је добар модел за удруживање „суштина сваког Народног фронта је удруживање свих снага левичарске оријентације, некада чак због одређених циљева и левог центра, у остварењу циљева који су заједнички!„.
Фронт какав је потребан србијанском народу је онај који је довољно широк да у њему буде места и за радикале и за комунисте, за социјалдемократе и за конзервативце, за „зелене“ и за јоги-летаче, ако за циљ имају повећање животног стандарда, јачање одбрамбене моћи и међународног угледа земље. Самоограничавање које пропагирате је добро описано у анегдоти о попу који је сам себи одсекао ону ствар јер га парохијани нису довољно уважавали.
Ако се као могуће узме да у једном тренутку окупите чак и половину бирачког тела Србије, шта је сценарио? Опет политичка трговина, подметање и уцењивање, јер ћете на другој страни имати половину бирачког тела које је децидно против вас. Дакле – опет Шешељ, само овог пута социјалистички.
Шта тачно ће се променити? Даље, залажете се за меритократију – да великим системима и државом управљају најстручнији… Ко од вас оснивача Народног фронта је „најстручнији“ за управљање било чим? Алекса за министра правде, а Холден министар просвете? Други Алекса за министра информисања и културе“? Или је идеја да вам се ти најстручнији прикључе кад проуче Програм и Статут, а ви ћете им на тацни предати управљачке механизме за које сте се сами уз помоћ штапа и канапа, Фејса и Твитера изборили? Та немојте кас’ти? Хајде да се уозбиљимо.
Ја сам имао сличну идеју, чак ми је један из труста мозгова својевремено и потврдио „да, то је то“… Наиме, моја утопистичка идеја је била да направимо организацију која би у народу пронашла најбоље, ставила их на изборне листе и практично унела у институције, где би они вршили власт у складу са програмом организације којој припадају, тј. која их је довела у позицију да се за нешто питају… Завршило се тако што су библиотекари, средњошколски професори, електроинжењери и маркетиншки менаџери утриповали како су баш они најстручније што срБска политика може да има и ене их по разним синекурама и лукративним позицијама. Па данас у Скупштини о вишедетним породицама дрви библиотекар кога је жена напустила, а куражи га агроекономиста до јуче запослен у пекари код братовог кооперанта.
‘Оћу да кажем како без основне свести да је за политичара (кандидата) најважније лично поштење и екстремна отпорност на лоше утицаје са стране, нема шансе да променимо било шта.
А позивање мене екстремног десничара у организацију у којој „изнад тих разговора ће увек бити суштина: „Интереси радника – интереси капитала!“ што је „је суштинска битка која ће нас увек раздвајати и спречавати да будемо на истој страни. ЧОВЕК ИЗНАД СВЕГА је мото који је тотално у супротности са десничарским КАПИТАЛ И (квази)СЛОБОДНО ТРЖИШТЕ ИЗНАД СВЕГА и зато десничарима никада неће бити место у било чему што има префикс НАРОДНИ…“ је смејурија.
Па, знате шта… Интереси којих радника? Радника код приватника, „страних инвеститора“ или радника у јавном сектору, или можда свих заједно?
Како ћете се то посветити њиховим проблемима, а да не изазовете или масовна отпуштања или револуцију за коју данас сигуран сам нема заинтересованих? Хоћете ли можда основати неки фонд Црвене помоћи за људе које Фиат отпусти јер сте их наложили да се упишу у синдикат? Колико ће сваки од вас уплатити у тај фонд?
Друго, шта значи „човек изнад свега“ осим што је то још једна шупља фраза из комунистичког асортимана крупних речи? За мене су људи и они који су зарадили (наследили, на коцки добили…) неки новац, уложили га у посао СВЕ У СКЛАДУ СА ВАЖЕЋИМ ЗАКОНИМА, а онда се често нађу нови касапи (што кољу испод репа) који кажу да су се ти људи обогатили док су неки други осиромашили, па им имовуну коју су СТЕКЛИ У СКЛАДУ СА ВАЖЕЋИМ ЗАКОНОМ треба одузети, јер јбг, нама је „човек изнад свега“.
У демократским друштвима па и у Швајцарској (земљи директне демократије) влада се помоћу закона. Њих су дужни да поштују сви, а пре него што се закони донесу свако има ПРАВО да учествује у дебати о њима, и да својим аргументима спречава њихово доношење. У том циљу свако има право (рекао бих: и обавезу, осим ако нема ништа против да буде третиран као политички идиот) да се образује, организује и ради све што му закон допушта како би се спречило доношење закона који му из неког разлога није по вољи. Али, када закон ступи на снагу свако мора да га се придржава. Наравно, ни један закон није Свето писмо и свако ко се због његовог постојања осећа угроженим одмах након његовог проглашења има право и обавезу да ради све како би он што краће опстао у употреби. Али ипак мора да га поштује као да му је аутор. Значи, ако је неко послујући у складу са законом стекао одређени капитал можете да му пљунете под прозор, без обзира на то ко је од његовог предузетништва имао користи а ко штете. Много би било поштеније, корисније, па и „директно демократскије“ окупљати симаптизере и чланство, обучавати их како да уз помоћ демократских процедура и владавине права спрече доношење штетних закона и споразума, покрећу иницијативе за преиспитивање одлука бивших режима, итд.
Позивање на промену политичког система револуционарним методама (не видим како је друкчије могуће при данашњем односу снага) у друштву које је практично подељено у пропорцији пола-пола, по мом дубоком убеђењу није у интересу овог народа и његове државе, већ може да послужи искључиво као лансирна рампа за појединце жељне пажње.
На крају, свестан сам да се ово писаније неће допасти многима, и то не само због опширности. Српски народ воли да му се титра, подилази, да му се увлачи у… Лично знам Српкињу која покушава да превари Свевишњегтако што увек приликом причешћа покушава да буде задња у колони (јер „ко је задњи биће први…“), једноставно – то нам је „у генима“, а нико не воли да о себи чита лоше ствари. Међутим, оно је сува истина поткрепљена голим чињеницама, и ма колико да се куробецао – у дубини душе сваки опонент зна да је то тако. Ми и поред свега ипак можемо да бирамо шта желимо да постигнемо са собом и са својом државом. Да наставимо по старом и за пар година се окупимо испод оне Тарабића-шљиве, или да се пресаберемо док се потпуно не одузмемо. Нама је потребан свестан и поштен појединац, свестан да смо на лошем путу, а поштен толико да никада не ради другоме оно што не би желео да неко ради њему самом. Признајем да сам екстремни десничар. Врло сам екстреман по питању поштовања закона, то сам много пута јасно и гласно рекао. Али, ни на крај памети ми не пада да постанем левичар јер ме тако нешто одмах асоцира на државну лаж о социјалистичком самоуправљању (које није могуће али лепо звЕчи), Бадер-Мајнхоф, Бригате Роса или Поља Смрти. Зато хајде да се ресетујемо на почетак политичког организовања у модерној ери: Шта је поштено а шта не, шта је људима корисно а шта штетно, како до тога доћи, и да ли су од тога нечега веће користи или штете. Све прича о идеологијама данас је прстоблуд и замајавање незнавених.
Драгослав Павков: Војвода МекМарфи и прикљученија
