Апел главним и одговорним уредницима српских медија
Поштовани уредници српских медија, дозволите себи такав луксуз и одвојите мало времена од јурења за читаоцима, гледаоцима, тиражом и профитом, будите овога пута ви у улози читаоца, а ми који свакодневно вољно и невољно посматрамо оно што нам је понуђено са ваше стране, будемо писци ових редова упућених вама.
Обраћам вам се у име заједнице „КО НАМ ТРУЈЕ ДЕЦУ” која је ових дана премашила 28.000 чланова, а њену ФБ страницу у току једне седмице посетило око 400.000 људи. Наш циљ је „једноставан”, наш циљ је нормалан живот, јер ово што сада живимо и гледамо нимало не личи на нормално. Решили смо да зауставимо даље тровање сопствене деце (и ваша ту спадају) и тиме спасимо будућност ове државе. Надам се да сте свесни да та будућност, која је увелико креирана и вашом заслугом није нимало обећавајућа, напротив. Надам се да сте свесни, где опијени ситним разлозима као нација срљамо ?!
Медији имају огромну моћ. Није залуд журналистика одавно названа седмом силом. Многи су се бродови зла разбијали о хриди вашега пера, многе су правде и истине угледале светлост дана обасјане вашим речима. Ваша је снага огромна, али је зато и ваша одговорност попут највећих океанских таласа, који могу са собом однети читаве генерације људи…нажалост и односе их.
Извињавам се оним уредницима који оправдано себе овде не проналазе, а осете се прозваним. Ово и није прозивка, ово је молба, најдубља и најискренија, обичног човека који вапи над судбином народа коју намерно или не, свесно или несвесно, исписујете и ви, а да та судбина нимало није обећавајућа… Дубоко верујем да је сценариста ван граница ове земље, а џелати као несвесни извршитељи убијају сопствену будућност.
Поштовани уредници српских медија, већ предуго траје стање обамрлости квалитетног новинарства у земљи Србији (част доајенима и изузецима). Као да су се новинари помирили са другоразредном улогом и перо препустили „новинарима”. Таблоиди, жута штампа, ТВ станице, електронске вести, па чак и неке одавно квалитетне новине су одлучиле или им је тако речено, да престану да буду новине, а постану рекламни простор сумњивих послова. Већ дуги низ година, ако добро памтим, већ с почетком деведесетих, готово да је изумрла квалитетно исписана људска реч у вашим издањима. Ту и тамо понека исписана и објављена нестане примећена попут мехура. Генерације људи су расле, сазревале, проналазиле себе у текстовима, вестима, трачевима, и делима људи које сте им, и које им још увек сервирате. Што је време протицало, текстови су били простији, вулгарнији, дела примитивнија а сервирани људи сподобе у лику „опасних момака” са београдских асфалта, „певачица” без певачког знања, проституки у виду такозваних старлета, бизнисмена и банкара обогаћених новцем опљачканих грађана, политичара чија се политика заснива на служењу великом газди (само су се газде мењале) се множили брзином простих деоба једноћелијских организама. Многе генерације које су расле и развијале се у таквом амбијенту су сада родитељи који подижу своју децу, прихватајући несвесно такав вид комуникације и опхођења према сопственој деци не видећи да децу губе у раљама криминала. Многе породице су нажалост изгубљене, многе „начете” бесмислом а оне које то још увек нису, бране се саме препуштене времену изумрлости.
Поштовани главни и одговорни уредници, време је, ВРЕМЕ ДА НАЛОГОДАВЦИМА оваквих текстова, реклама, емисија, серијалима (ако их сами не наручујете) кажете доста. Не ради себе већ ради наше заједничке деце, наше заједничке будућности, наше отаџбине. На вама је да скупите храброст, осврнете се на оно што би требало да браните а не на оно што добијате. Не дозволите себи да на тај начин васпитавате и трујете сопствену децу. Нема тих пара којима вам сутра било ко може платити да лечите оно што вам је најдраже, поготово што је болест најчешће неизлечива. Примитивизам се не лечи медикаментима, њега можете спречити само квалитетним речима. Ваше је перо терапија, али са њом морате кренути ХИТНО, времена немамо или га имамо још јако мало!
Молим вас, ово моје обраћање вама немојте занемарити. Немојте сутра себе гледати са мржњом у огледалу пред полазак у редакцију, студио…или не дај Боже, при повратку кући где нећете желети да идете јер вас тамо нико неће ценити. Част не сме умрети јер са његовим изумирањем нестаје разлог да будемо људи.
Ми смо одлучили да више не ћутимо, сваким даном ћемо расти у то немојте сумњати. Ми вас позивамо да нам се придружите у борби против бесмисла.
У име заједнице „Ко нам трује децу”
Зоран Јовановић
