Aмерички избори – једно подсећање
На данашњи дан пре 36 година, на председничким изборима у САД Роналд Реган је победио Џимија Картера.
Победа је била убедљива ако се рачуна по тзв. електорским гласовима (489:49), по укупном броју гласова не толико (51% према 41%).
Разлог за победу је пре свега економска криза која је погодила САД 1979. губитком стратешког савезника Ирана, који је Америци обезбеђивао јефтину нафту. Картерову позицију додатно је урушио неуспех у покушају ослобађања америчких талаца из Техерана у априлу 1980.
То је само једна страна медаље. Тих година полако престаје консензус који је од 1930-тих постојао између елита и друштва у погледу поверења у државу и њену способност да успешно управља како економијом, тако и другим делатностима (здравство, образовни систем). Настаје период доминације неолибералног капитализма, чије су на неки начин иконе Реган и Маргарет Тачер и кога карактерише поверење у моћ тржишта.
Утисак је да од краха тржишта капитала 2008. полако почињу да се мењају ствари. Јавност све више губи поверење у тржиште и капитализам, док га елите убеђују у супротно (не треба бити наиван, ни елите не верују у тржиште и капитализам, верују у моћ и то своју).
За 4 дана, пред нама су још једни, врло значајни избори за шефа Беле Куће. Они можда не наговештавају јасно да САД могу кренути неким другим правцем (а тиме повући и добар део света), али начин на који се води кампања, поруке које се шаљу да је посреди манихејски избор између 2 зла, јесте парадигма истрошености система. Иако има пуно истине у томе да се избор заиста јесте свео на 2 зла, јасно је да између кандидата постоје разлике.
Хилари Клинтон стоји на страни инерције, она је систем. Њен противник, Доналд Трамп представља анти-систем (друга је ствар што су неке његове изјаве, ставови, па чак и делови биографије прилично неприхватљиви). Евентуални успех овог другог (а успех је чак и ово што је до сада направио) индикатор је једног парадокса, на неки начин феномена – да је политичка десница у овом тренутку, иако није у стању да понуди јасну алтернативу владајућем поретку, способнија да артикулише незадовољство исходима неолибералне политике и глобализације, од левице. О томе зашто је то тако, може се написати један подужи елаборат.