Александар Беркман : Незапосленост

Овај есеј ‘’Незапосленост’’ преузет је и преведен из популарне књиге Александра Беркмана (1870–1936) ‘’Now and After: The ABC of Anarchism’’, први пут објављене 1929. године. Дело које је Беркман наменио ширим слојевима као увод у анархокомунизам, који је једноставношћу идеја и јасноћом стила остао актуелан и у 21. веку.

Драго ми је да је твој пријатељ поставио то питање, јер сваки радник схвата колико је питање незапослености важно за њега. Знаш какав је твој живот када немаш посао и како се страх да га не изгубиш надвија над тебе када га имаш. Такође си свестан опасности коју за тебе представља стајаћа војска незапослених када штрајкујеш за боље радне услове. Знаш да су штрајколомци уновачени међу редовима незапослених које капитализам увијек држи при руци, не би ли лакше сломио твој штрајк.

„Како капитализам држи незапослене при руци?”, питаш.

Једноставно присиљавајући тебе да радиш најдуже што можеш, највише што можеш, да би произвео највећу могућу количину. Све савремене шеме о “ефикасности”, Таyлорови и други системи “економије” и “рационализације” служе искључиво томе да исцеде већи профит из радника.

То је економија у искључивом интересу послодавца. Али што се тебе тиче, оваква “економија” значи највећу потрошњу твоје воље и снаге, фатално копњење твоје виталности. Послодавцу се исплати исцедити твоју снагу и способност до крајње границе. Истина, то уништава твоје здравље и слаби нервни систем, чини те пленом бољки и болести, сакати те и доводи корак ближе гробу – али што се то тиче твог шефа? Зар не постоје хиљаде незапослених које чекају посао те су спремни заузети твоје мјесто у тренутку када паднеш онеспособљен или мртав?

Зато је у интересу профита капиталиста, да при руци држе војску незапослених. То је нераздвојни дио система плата, његова ружна и неизбјежна особина. Нестанак незапослености у друштвеном је интересу, као и чињеница да би сви људи требали добити прилику да раде и зарађују за живот; да се повећа богатство земље и да свако буде у могућности да добије већи део тог богатства.

Али капитализам није заинтересован за добробит друштва. Капитализам, како сам показао и раније, заинтересован је искључиво за профит. Запошљавајући мањи број људи те терајући их да раде већи број сати, може се зарадити више него да се запосли већи број људи с краћим радним временом. Зато је, на пример, у интересу твог послодавца, да дневно за њега 100 људи ради 10 сати, уместо да запосли 200 људи на 5 сати. Требао би више места за 200 људи него за 100 – већу фабрику, више алата и машина и тако даље. То јест, то би захтевало веће улагање капитала. Запошљавање већег броја радника с краћим радним временом донело би мању зараду, и то је разлог зашто твој шеф неће управљати својом фабриком или продавницом на такав начин. То значи да систем стварања профита није ускладив с људским обзирима и добробити радника. Управо супротно, јер што теже и “ефикасније” радиш, те што већи број сати проводиш на послу, то боље за твог послодавца и његову зараду.

Зато видиш да капитализам није заинтересован да запосли све који желе и имају способност да раде. Штавише, минималан број “руку” и максимална количина труда су принцип и профит капиталистичког система. То је целокупна тајна свих “рационалних” шема, и то је разлог зашто ћеш пронаћи хиљаде људи у свакој капиталистичкој земљи света жељних и нестрпљивих да раде, али неспособних да пронађу посао. Ова војска незапослених стална је претња твом стандарду живљења. Спремни су заузети твоје место у сваком тренутку радећи за нижу плату, јер их нужда тера на то. Ово наравно представља велику предност за шефа : то је бич у његовој руци који стално држи над тобом, тако да ћеш за њега робовати тешко и научити се “понашати”.

Можеш видети сам за себе како је таква ситуација опасна и понижавајућа за радника, не спомињући остала зла тог система.

Захтеваш да знаш : “Зашто онда не укинемо незапосленост?”

Да, било би добро када би то могли учинити. Али то би било могуће само са укидањем капиталистичког система и надничарског ропства. Док год постоји капитализам – или било који други систем експлоатације рада и стварања профита – имаћеш незапосленост. Капитализам не може постојати без ње, незапосленост је уграђена у надничарски систем. То је темељни услов успешне капиталистичке производње.

“Зашто?”

Зато што капиталистички индустријски систем не производи за потребе друштва; производи за профит. Произвођачи не производе робу зато што је људи желе и у количини која им је потребна. Производе толико колико очекују да продају и продају уз профит. Да имамо разуман систем, производили би ствари које људи желе, у количинама које требају. Претпоставимо да становници одређеног места требају 1000 пари ципела и претпоставимо да имамо 50 постолара за тај посао. Онда би у 20 сати посла ти постолари направили ципеле које наша заједница треба.

Али данашњи произвођачи обуће не знају и не маре колико пари ципела је потребно. Хиљаде људи у твом граду можда требају нове ципеле, али их не могу приуштити. Зато какво добро чини произвођачу сазнање ко треба ципеле? Оно што он жели знати је ко може купити ципеле које произведе: колико пари може продати уз зараду.

Шта се онда догађа? Па, произвешће онолико пари ципела колико мисли да ће успети продати.

Даће све од себе да их произведе што јефтиније може и да их прода што скупље, тако да може остварити добар профит. У складу са тим запослиће што мање радника, може да изради количину ципела коју он жели и натераће их да раде што “ефикасније” и напорније могу.

Сада видиш да производња за профит значи дуге радне сате и мање запослених људи за разлику од производње за употребу. Капитализам је систем производње за профит и то је разлог због којег капитализам увек мора имат незапосленост.

Али погледај ближе овај систем производње за профит и видећеш како ово основно зло рађа стотине других.

Погледајмо ближе произвођача обуће у твом граду. Он не може знати, како сам већ истакнуо, ко хоће или неће моћи купити његове ципеле. Од ока ће “проценити и произвести, рецимо, 50 000 пари. Тада ставља свој производ на тржиште. То јест, посредник, мешетар и продавац стављају ципеле на продају.

Претпоставимо да се прода само 30 000 пари; 20 000 остаје и даље доступно. Наш произвођач у немогућности да прода вишак у свом граду, покушаће га се решити у неком другом делу земље. Али произвођачи обуће и на том мјесту имају иста искуства. Не могу продати све што су произвели. Кажу ти да је залиха ципела већа него потражња. Морају смањити производњу. То значи отпуштање неколицине запосленика, то јест повећање војске незапослених.

То зову “вишком производње”. Заправо то уопште није вишак производње. Заправо је мањак потрошње, јер постоје многи људи који требају нове ципеле, али не могу приуштити да их купе.

Резултат?

Складишта су пуна ципела које људи желе, али их не могу купити, а продавнице и фабрике затворене због “превеликих залиха”. Исте ствари догађају се и у другим индустријама. Теби кажу да је “криза”, те да ти морају снизити плату. Плате су ти срезане, стављен си на одређено време или на крају изгубиш посао. Хиљаде мушкараца и жена губе посао на овај начин. Плате престају стизати и више не могу купити храну и друге ствари које им требају. Зар се те ствари не могу имати? Напротив, складишта и продавнице су крцати, има их превише, то је “вишак производње.”

Дакле капиталистички систем производње за профитом резултира овом сулудом ситуацијом:

(1) људи морају гладовати – не зато што нема довољно хране него зато јер је има превише; требају се снаћи без ствари које су им потребне, зато јер су те ствари превише доступне.

(2) зато јер има превише, производња је срезана, те хиљаде остају без посла.

(3) како су без посла и не зарађују, те хиљаде губе своје куповну моћ. Трговац, месар, кројач, сви трпе као резултат тога. Повећану незапосленост осјећају сви, и криза се погоршава.

У капитализму ово се догађа у свакој индустрији.

Такве кризе су неизбежне у систему производње за профит. Избијају с времена на време, периодично се враћају, постајући горе сваки пут. Хиљаде и стотине хиљада људи лишавају посла, изазивајући сиромаштво, невољу и невиђену беду. Резултирају у банкроту и пропасти банака, које прогутају и оно мало што је радник успео уштедети у време “просперитета”. Изазивају жељу и потребу, те терају људе до очаја и злочина, до самоубиства и лудила.

Такви су резултати производње за профит, такви су плодови капиталистичког система.

Али то није све. Постоји још један резултат овог система, резултат чак и гори од свих осталих заједно.

То је Рат.