Сметлиште историје : Пројектно финансирана левица
Овдашњи левичари су пре свега ловци на фондове и друштвене позиције. Боре се понајвише за себе и искоришћавају сва средства која им се у том арени укажу. Пут до фондова поплочан им је управо истински тешком материјалном ситуацијом радништва на чијим претовареним леђима својим активизмом они убирају дивиденде из матичног фонда.
На нападе с десна су навикли, ти напади их и хране, како идеолошки тако и фондовски – што су угроженији, то су фонду милији. Треба их рафалима осути с лева и послати их на сметлиште историје, где им је давно место.
У једној од последњих објава на нашој страници покренуло се питање односа неколицине уредника нашег обичног мрежног буџака и једне сасвим солвентне међународне левичарске организације. Попут Розе Луксембург и Карл Маркс данас има своју номиналну централу у Немачкој.
Да се разумемо, линија коју они следе није наша линија. Никада нисмо били део те езотеричне приче иако смо остварили контакте са некима из екипе ове испоставе. Но како ли смо ми, овако неосвешћени, неорганизовани, малобројнији и невични активизму, постали претња по будуће велике левичаре са наводницима? Одмах признајемо да нисмо ишли на њихове течајеве за младе бунтовнике. У Петницу нисмо ни закорачили. Немамо дипломе и сертификате да смо школовани активисти. Много смо пропустили не походећи школице за младе револуционар/ке/е. Тако смо доспели пред нишан професионализованих активист/киња/а, тргов/киња/аца уверењима, који би нас и нама сличне бесили.
Они би славили смрт полицај/киње/ца, али би плакали за Сорошем као што су наше бабе запевале за Титом. Њихове блокаде су биле лоше пробе још горих симулација комунизма. Познато је да је студентарење најчешће облик активизма са искључивим циљем личне самопромоције и наметања фондовима, младалачки прелудијум за касније политичке преврате и продаје. Њихове идејне шараде су непоткрепљене њиховим делањем, пошто се све код њих своди на класичну патку и перформанс као ултимативно средство политичке борбе.
Бројни крупни капиталисти се деценијама служе идеолошком мимикријом да амортизују револуционарни потенцијал незадовољних маса и преусмери га у меандре у којима ће се он наизглед испољити али ће се лако преусмеравати и кочити. Познавање Марксовог дела и однос према њему постао је тренд у изјавама милијардера и мултимилионера са свих континената. Ђерђ Сорош се тако неколико пута похвално изражавао о Марксу, а власник компаније Тесла је недавно написао да је Маркс био капиталиста, а као кључни доказ томе поменуо да је живот посветио изучавању капитализма. Неолиберализам се делимично огрнуо плаштом бриге за социјални мир, па покушава да у посмодернистичком маниру успостави левицу по својој мери. Нисмо ни по чијој мери и остаћемо на линијама без међусобних директива и хијерархије на некаквој левици.
Они не постоје изван кадра. Живе своје животе у објективима, међу лажним огледалима. Сви они учествују у неком пројекту. Конкурс за професионалне левичаре никада се не затвара. Као што неко провуче картицу кроз машину кад иде и враћа се са посла, уредно се овековече неким фотоапаратом врхунске резолуције док парадирају улицама носећи мегафоне, палестинке и заставе ове или оне левичарске невладине организације. Лица камених револуционара деру кроз мониторе перфектним квалитетом фотографија. Тиме на све стране дефинитивно потврђују своју присутност и лижу финансијере.
Највећа искључивост је међусобна: лактање и гурање да би се заузела што боља поза у што бољем кадру. Ретки медијски извештаји нису довољни, свако мора уредно документовати своје присуство и своју борбу за радништво па се читава поворка претворила у велики првомајски selfie – party. After се очитава у међусобним дељењима, таговима, коментарима. Тиме се задата пројектна форма испуњава жељеним садржајем. Потпуна аутархија маргинализоване сцене доводи до дављења сваке борбе у самодовољности представе коју играју.
Опсесија је развијање глумачких вештина и личних добити, а свака идеја је средство самопромоције. Толико су револуционарни да не презају од тога да на профилну слику окачи себе с протеста или овај или онај револуционарни „frame“
Само треба пратити ток новца. Овдашња левица функционише по принципу пројектног финансирања, доминатно из једног извора: Роза Луксембург фондације – продужене руке давно компромитоване немачке странке Линке (Левица). Последично, овдашњи левичари су пре свега ловци на фондове и друштвене позиције. Боре се понајвише за себе и искоришћавају сва средства која им се у том арени укажу. Пут до фондова поплочан им је управо истински тешком материјалном ситуацијом радништва на чијим претовареним леђима својим активизмом они убирају дивиденде из матичног фонда.
Скорашњи протести у Паризу и Берлину истог дана били су радикално другачији. Учесници су скривали своје идентитете, потиснули личну промоцију и колективно стали испод заставе. Учесници тог протеста бојкотују сваке изборе, наводећи да не желе ни на који начин да легитимишу тренутни систем. О њиховој подршци Линке-у, његовој фондацији и устаљеном току новца пројектно финансиране левице, нема ни говора. Они су ту за раднике, студенте, мигранте – они су ту да разидају и преобликују свет.
Пуном подршком за „Не давимо Београд“ овдашње „леве“ организације су се претвориле у лакеје капитализма – треба имати у виду да је на једном од протеста НДМБДГ учесник био и амбасадор САД-а, тиме јасно заштитнички стављајући империјалистичку шапу на овај млади „леви“ покрет. „Активисти“ назови левих и антиимперијалистичких организација какви марксисти морају бити увек и свуда, нису најурили амбасадора и доказали се доследним „бор/кињама/цима“, већ су га напротив уз осмехе дочекали и уживали у заједничкој шетњи.
Балон је пред пуцањем. Већ је превише њих у јурањави за фондовима, а нове „леве“ организације ничу свакодневно као печурке након кише и свака се дичи и лакта да буде призната као аутентични носилац назови радничке борбе. Подршка се евидентно осипа и штети левој идеји на Балкану. Управо то је и циљ центра, који „запаљивим револуционарним пројектима“ одржава јаловост незадовољних комуниста са капиталистичке периферије. Нижу се већ деценијама трибине, панел дискусије, сменили су се милиони револуционарних Power Point слајдова а многи приљежни презентери и вредни полазници су се преко њих и добро ухлебили.
На нападе с десна су навикли, ти напади их и хране, како идеолошки тако и фондовски – што су угроженији, то су фонду милији. Треба их рафалима осути с лева и послати их на сметлиште историје, где им је давно место.
Сметлиште историје, 8. јул 2018.