Годишњица смрти Светозара Марковића

На данашњи дан, 1875. у Трсту, у 29. години, умро је отац модерног, српског социјализма – Светозар Марковић.

Светозар Марковић, српски политичар, социјалиста, публициста и писац, рођен је 21. септембра 1846. године, у селу Рготини, код Зајечара, у службеничкој породици. Одрастао је и школовао се по местима очевог службовања. Основну школу је учио у Рековици и Јагодини, гимназију у Крагујевцу и Београду, а у Београду је уписао и Технички факултет, који је касније наставио у Петрограду, као стипендиста српске владе, а доцније у Цириху.

У Петрограду се укључио у рад руских револуционарних кружока, а у Швајцарској почиње да проучава социјализам.

Још као млад почиње да се бави публицистиком. Комплетно се предавши политичкој и револуционарној делатности, занемарио је и студије. А због чланка Српске обмане, објављеног у новосадској Застави изгубио је стипендију, јер је у њему напао цео дрveжавни систем, а посебно бирократију.

Враћа се у Београд и започиње динамичну публицистичку и практичну политичку делатност. Писао је у бројним часописима, објављивао књиге, учествовао у раду Прве интернационале, као њен коресподент за Србију, предводио бројне политичке акције против режима, али и акције на националном плану за ослобођење и уједињење српских земаља. У јуну 1871. године покренуо је први социјалистички лист на Балкану „Раденик“. Због слободоумних, али радикалних идеја и политичке антирежимске активности, често је прогањан и хапшен, и 1872. године бива приморан да емигрира у Аустроугарску.

Светозар је био први поборник реалистичког правца у књижевности и социјалистички теоретичар. Сву делатност усмерио је у правцу решавања политичких проблема и припреме маса за остваривање грађанских права револуционарним путем.

Његово главно дело ”Србија на истоку”  расправља о друштвеним, економским и политичким проблемима Србије са социјалистичких позиција. У априлу 1873. године Светозар се вратио у Србију и наставио са теоријском и практичном политичком делатношћу. Покренуо је лист „Јавност“. И даље је био прогањан и хапшен због свог рада и политичке активности. Последњи пут је ухапшен под оптужбом да је прекршио закон о штампи и завршава у пожаревачком затвору. Након девет месеци из затвора је изашао нарушеног здравља. Покренуо је још један лист – „Ослобођење“. Међутим, убрзо га напредовање туберкулозе онемогућава у даљем раду, па у социјалистичком радикалном покрету предложе за свог наследника Николу Пашића или Перу Тодоровића, и прекида сваку даљу активност.

Недуго потом, 10. марта 1875. године, у 29. години живота, умире у Трсту. Последње забележене речи су му биле: „Задржи сузе и ради за свој народ“. У кратком периоду свог живота остварио је невероватно обиман теоријски опус, уз врло активан политички рад на терену. Својим радовима Певање и мишљење, Реални правац у науци и животу, Реалност у поезији и др., био је оснивач реализма и један од оснивача критичког правца у српској књижевности. У домену теорије политике остварио је запажене радове о концепту федерализма, националног питања, државе, партије итд.

Дивна Милошевић