Милан Миленковић : Социјалистички четници и капиталистички партизани
Одлична анализа друштвено-историјског феномена званог ”зашто нам се дешава Вучић” :
Вечерас ћемо гледати оно што смо научили: победу СНС-а, плач оних који су се усрали и запомагање да су избори покрадени, радост свих који су прешли цензус… Опет, сви сложно: победићемо на неким другим, новим изборима, не могу ови заувек! Дотле ћемо писати апеле, резолуције, петиције…ко не потпише, Србин није!
Вечерас ћемо, како ред и обичаји у Сораба налажу, слушати сеирење победника и нарикање поражених; поражени су само они који не пређу цензус – то је граница крађе преваре. Ко пређе цензус, на крађу заборавља. Напротив: пристаје да буде њен корисник, а онај ко остане испод цензуса постаје, у складу са предањем, морални победник. Сетите се веселе коалиције Двери-ДСС са последњих парламентарних избора: закукали су да су покрадени, без да су и један приговор поднели. Чим су прескочили цензус, чинодејствовањем америчког амбасадора, прича о крађи је нестала као београдски метро после избора и сви су потрчали на заједничку евхаристију у Ресторану од Скупштине, где су се причестили дуплом Карађорђевом и шопском.
Предизборна кампања, свака од 5. октобра до данас, открива занимљив феномен, који говори о нечистој савести актера: сви, и комуно-љотићевци, и капитал-партизани, неизоставно обећавају (иако то није директно изречено, смисао је тај) повратак у социјалистичко самоуправљање. Неће више бити приватизација, оне ће се преиспитати, извршиће се другачија прерасподела плена, односно буџета, у корист сиромашних, неће се дозволити шиканирање радника, дизаћемо школе, вртиће, домове здравља, инфраструктуру, метрое (више комада), борбу против корупције и пљачкаша народне имовине, почећемо нешто да производимо…а, да, ово последње нико није обећао, пребацио сам се…Дакле, осим овог последњег, сва предизборна обећања и власти, и опозиције, потписао би покојни Маршал и то да не трепне.
Кад избори прођу, сви се прихвате онога што никад нису обећали и све се враћа на добру, стару отимачину, на сисање буџета, на распродају Србије (и Срба) и на кркање у ресторанима са повлашћеним ценама.
Народ задовољан: ко је имао привилегије, тај их је сачувао и после избора, ко није, бар је вајдио паштету и хигијенски пакет, а ко није ни то, задовољан је што је политички субјект: бирао је и одлучивао. У реду, овог пута се усрао, али следећи пут његови сигурно добијају, а правда и истина побеђују!
Сви заједно, мислим на оне који прескоче цензус, дају легитимитет власти, а суверенитет дају странцима и живот тече даље. Комуно-патриоти тај суверенитет, предан странцима, хоће да врате народу, али да странце не дирају, да их не цвеле, ваљаће једни другима, а капитал-партизани су савршено сагласни са таквим резоном. Важно је да су, и једни, и други, добро позиционирани, све остало ће доћи само по себи.
Комуно-патриоте проналазе, такав је посао патриота, уосталом, измишљене издајнике, док оне праве не дирају, од њих се некој вајдици надају. Опет, правим издајницима су социјал-патриоти неопходни, они једини знају како да релаксирају народ и смање притисак у лонцу. Власт, која не би имала овакве патриоте, не би могла да рачуна на дуготрајност.
Заправо је игроказ јасан свакоме ко хоће да га види: политички актери, ма какву формалну позицију заузимали и ма какве идеологије просипали, и даље живе у самоуправном социјализму и – што је најгоре – намеравају да тако и остане. Пензионери намеравају да инкасирају пензије од праунука, који ће их враћати, професори намеравају да штампају књиге из фондова, као у социјализму, док другима саветују чари капитализма и слободног тржишта, сви заједно су неспособни да управљају привредом, али су генији за управљање финансијама; одлични су у критици комунизма, нарочито ако се та критика одвија из комунистичких станова, са стилским намештајем; у социјализму ништа није ваљало, сем наших диплома, доктората и станова: ми смо вајдили поштено, а сви остали служећи Титу. Кад би се зезали. Што би рекао Влада Булатовић: „Идеалисти су се снашли материјално, а материјалисти идеално“.
Хипокризија је, у Србији, достигла епске размере или, што би рекао Илија Чворовић: „Ништа није онако као што изгледа!“
Сигурно сте приметили да су буџетски корисници, од пензионера, преко интелектуалаца, до политичара, увек паметни и увек све знају, без обзира на идеолошко усмерење, док су порески обвезници далеко мање паметни и добри су само да слушају предавања оних првих. Доминација једних, оних првих, над другима, управо се одржава политичким системом, а спектар идеја привид. Изгледа да је памет тако распоређена, да цврчци знају све, а мрави ништа.Једина идеја је да друштвена подела и, са њом, расподела, остану исти. Ма шта вам причали, о томе вам причају.
Кад би подела била другачија, када би партизани били комунисти, а четници капиталисти, вода би се избистрила. Овако, сви имају идеологију, али само до границе очувања сопствених привилегија: то је место где велике идеје, патриотизам, светосавље и либрализам умиру. Шта ће ми правда, шта ће ми истина, вера, шта ће ми мила и напаћена отаџбина, ако не могу да заджим диван комунистички стан, који смо добили бабо или ја; шта ће ми слобода и суверенитет, ако не могу да бесплатно штампам књигу, да крцкам пензијицу „просек пута три“; шта ће ми мили српски народ, ако не може да ми обезбеди привилегије? Аye, there’s the rub: како сачувати и дупе, и образ.
Пошто се, српски је, а и људски, мора задовољити и срце и дупе, и душа православна, и сисање буџета, мора се бити и комуниста и капиталиста, и партизан, и четник. Једно се мора бити у јавној, друго у егзистенцијалној сфери. Простије: проповеда се капитализам, да би се живело у социјализму. Обрнуто: у кампањама се обећава социјализам, да би се сачувао статус капиталисте, кад избори прођу.
Народ има своје изреке, али им време даје учесталост. У херојска времена, свима је на устима епика; кад та времена прођу, и дођу ова нехеројска, главне пословице су: „Бежанова мајка никад није заплакала“, „Покорну главу сабља не сече“ и – она најбоља: „Само магарци никад не мењају мишљење!“ Ко не жели да испадне магарац, зна шта му је чинити.
Пратеће изреке знате сви: „није то баш тако“, „није то исто“, „друга су времена била“, „лако је критиковати, дајте решења“ (са овом је најбоље шта, ако и кажеш шта мислиш да су решења, мудраци завапе: „дајте друга“! Заправо, нико и не тражи решења, већ дебату без краја и решења, што је сан сваке будале), „ти ћеш да ми кажеш“ и тако даље.
Комуно-патриоти имају, махом, дефицит знања, али зато суфицит пљувачке; неоортодокси стлно серу о послушању и смирењу, а све терају у мајчину, сасвим несмирено; европејцима је до Европе као до лањског снега, јер знају да би се, ако би се пут у Европу успешно окончао, крађа преполовила (они су добитници пута у ЕУ, а не стизања у ЕУ). Хипокризија је, колико велика, толико и забавна, ако „наместите око“. Интелигенција је лизала дупе свакој власти, јер свака власт има буџет, из кога плаћа интелигенцију. Стварно верујета да су данашњи патриоти и антикомунисти из редова интелигенције гладовали у комунизму? Не будите наивни. Питајте их, ако их негде сретнете, како су, у време зликовачких комуниста, стекли станове, послове, привилегије, докторате и магистратуре, а да им нису под реп дували? Два су исходишта: или црвени нису били такви, каквим их ови представљају (дакле, патриоте лажу), или су били опасни, али им се под реп дувало (дакле, патриоти су бескарактерни). Трећег нема.
И комуно-патриоти, и социјал-европејци, сложно подржавају лаж о победи система средствима система, затим лаж о поправљању демократије и слободним, поштеним изборима, петицијама, шестицијама, апелима…Такве лажи су услов опстанка система. Само нека су овце у тору, од тога бенефите имају и једни, и други.
Док ово пишем, народ полетно гласа, јер га и комуно-четници, и социјал-партизани сложно уверавају да је у изборима кључ промене система, јер тачно знају да се систем не мења на изборима, али да даје бенефите онима који га бране, активно (власт), или пасиво (опозиција).
Вечерас ћемо гледати оно што смо научили: победу СНС-а, плач оних који су се усрали и запомагање да су избори покрадени, радост свих који су прешли цензус… Опет, сви сложно: победићемо на неким другим, новим изборима, не могу ови заувек! Дотле ћемо писати апеле, резолуције, петиције…ко не потпише, Србин није!
Милан Миленковић – Радио 2М