Милутин Митровић: Радници као сувласници сопствене егзистенције
Словенија је у поштовању права запослених међу најбољима, Хрватска колико за узорак, а Србија нема примера ни за евиденцију. Шта више, презире се свако помињање учешћа запослених у управљању, иако је раздобље октроисаног самоуправљања било једно од најуспешнијих у српској економској историји…
Радничко акционарство није више идеолошко питање него ствар рационалног понашања друштва. Самоуправљање које је било само почетна фаза процеса економске демократије, које се по оном Марфијевом закону да се до правог решења долази тек пошто се испробају сва погрешна, могло се унапређивати за шта су постојали врло конкретни предлози у доба Анте Марковића. Но, разумније је погледати шта нуде данашњи модели. Нуде да запослени преузму у своје руке судбину (власништво), заједно са ризиком који приватно власништво носи, да на вредности акција које поседују виде колико њихов рад вреди и да сходно томе не оптужују више владу, политичаре, било ког другог бар за оно што сопственим ангажовањем нису постигли. Акумулирањем, растом вредности акција, они стичу материјалну сигурност и за старост без бојазни да ће живети од бедне пензије.
Ево једног примера: немачка компанија Цонтинетал одлучила је да 2005. године затвори своју фабрику гума у Мексику. После 1.141 дана штрајка, односно блокаде фирме од стране радника, немачка компанија је пристала да радницима прода фабрику. Уз безброј мука и тешког сналажења нова фирма Традоц постала је најпродуктивнија, финансијски најстабилнија, извозно најактивнија и по платама и дивидендама радника на првом месту у гумарској индустрији Мексика. У време словеначког економског златног доба економиста Јоже Менцингер је у једном интервјуу рекао да сви добро знају колико је критиковао самоуправљање. Накнадно види да је била погрешна примена, а не принцип, јер су после промена предузећа у којима су радници власници највећим делом у самом врху по производњи и извозу. Одбацимо ли предрасуде видећемо да је у питању рационално решење многих горућих проблема. Са неколико страна сам већ чуо да „код нас радници не би то хтели“. Нико то не зна док се таква могућност не понуди. Оно што смо имали са ваучерима, обичан је хохштаплерај да би се само неки домогли свега вредног у овој земљи. Поучан је случај Југоремедије, у којој ни после једне и по деценије малтретирања и добијених процеса радници немају изгледа да икада постану равноправни са насилницима. То донекле објашњава незаинтересованост власти, јер подсетимо се цитата са почетка: „Тамо где су радници власници тешко је провести крађу“.
„Зарез“ (двотједник за друштвена и културна збивања) од 19. јануара објавио је разговор са некадашњим директором загребачке творнице одашиљача РИЗ-а, Милићем Бијелићем, у којем једно питање гласи: „Од владе тражите откуп фирме по ЕСОП моделу, какав имају Краш и Уљаник?“ Одговор гласи: „Сем тих подузећа у Хрватској тог модела готово и нема, јер је практички тешко провести крађу када су радници власници…“ О томе је реч, о радницима сувласницима фирми у којима раде и шта то значи за будућност. О тенденцији која у последње време добија замах те се последњих годину дана све убрзаније пробија у напреднијем свету и тежи да утиче на односе у сфери економије.
ЕСОП ситем колективног власништва, поменут у питању новинара, настао је 1956. године у Америци за време кризе због увоза јефтиног челика из Азије и пропадања бројних металских компанија у САД. Идејни творац је Луис Келсо, професор економије и финансијског права, који је под утицајем тада атрактивног таласа партиципације у самоуправљању дошао на идеју како ангажовати раднике да преузму судбину, дакле и власништво и ризик, у своје руке те избегну губитак посла. У најкраћем, држава би, у компанијама којима прети нестајање, уместо да плаћа накнаду за незапослене, новац усмерила у бенефицирање камата на комерцијалне кредите за откуп фабрике од стране радника и ослободила раднике акционаре дела пореза.
Келсо је вешто лобирао и успео да Парламент усвоји потребне прописе, па је кренуло, не брзином тајфуна, али тако да данас преко 10 милиона Американаца има статус радника сувласника фирме. Скраћеница ЕСОП је настала од – Employee Share Owners Plan (План за акционарство запослених). Спорост је последица незаинтересованости великог капитала, неискрене наклоности синдиката (који постају беспредметни у таквим предузећима) и идеолошке одбојности владајућег модела капитализма. Инетреса имају само радници и држава. Мајкл Килинг председик асоцијације ЕСОП у обраћању сенатском комитету (америчког парламента) за мали бизнис изнео је податак да 1 долар уложен у промовисање радничког акционарства доноси 13 долара федералној каси на име повећања пореских прихода. Од почетка је принцип државне подршке важио за мала и средња предизећа (до 500 запослених), док су велика углавном искључене из њега. Њима је понуђена друга форма партиципација – фаворизован, али и ограничен, откуп акција компаније у којој раде.
Келсо је заједно са филозофом Мортимером Адлером, покушао да уједини идеје А. Смита, К. Маркса и Кејнза у књизи „Капиталистички манифест“ који су њих двојица написали 1958. године. Следећа њихова књига је „Нови капитализам“ а обе су прогласили „алаткама за демократизацију капитала, приватног власништва и тржишне економије“. То је идејна основа из које је израсло безброј ЕСОП варијанти широм света. „Европска зграда самоуправе“ базира се на следећим стубовима: базни модел – запослени узимају кредит да би купили предузеће пред ликвидацијом; проширени – запослени купују акције компаније у којој већ раде; затим партиципација – учешће запослених у управљању компанијом без обзира да ли поседује акције и коначно финансијска партиципација – у којој запослени учествују у подели профита компаније, као варијабилном делу годишњег збира плата, нека врста награђивања по учинку. ЕСОП је трајно постао социјални вентил који смањује незадовољство радника, који су му приступили, упућених да се понашају и као власници.
Британска правна агенција Бургес Салмон своје услуге заинтересованим радницима нуди под парафразираном пролетерском паролом: „Ви немате шта да изгубите осим неизвесности“ (у оригиналу „осим окова“). Британија је уз Француску водећа земљана у Европи у потпори радничком осамостаљивању. Првог јануара 2014. у Британији су ступили на снагу прописи којима се удвостручују пореске олакшице за власнике акција сопственог предузећа. Последњих година у Британији су запослени/акционари стекли контролни удео у већини малих и средњих предузећа и прве уделе у високо котирајућим компанијама. Међутим, одлуком владе пореске олакшице у великим компанијама ће сада бити укинуте. Повластице, где постоје, су генерално следеће: запослени не може уложити у акције (уплата у ратама) мање од 2.000 фунти, максимални неопорезовани део је до 80.000 фунти, после којега куповина подлеже пореским оптерећењима као и свака куповина акција на берзи. За повлашћене акције нема пореза на капиталну добит (цапитал гаин). Те акције не терете се (у издацима компанија) доприносима за пензионо и здравствено осигурање. Тек када власник жели да прода акције на њих плаћа пореске и остале обавезе. Постоји посебан ХМРЦ водич који детаљно објашњава правила.
Прошле године је уведен Employee Ownership Index (ЕОИ) као посебан инструмент праћења тих компанија на берзи. У Француској је партиципација доминатан начин учешћа запослених у управљању предузећима. Представља њихово писуство у управним одборима (директоријум и супервизорски борд) компанија. Покривеност је чак 51 одсто компанија, у 36 одсто компанија постоје раднички савети, а у 29 одсто компанија радници имају своје педставнике у извршним органима компанија.
Европска федерација ЕФЕС (European Federation of Employee Share-owners) у свом билтену наводи да у ЕУ постоји 10 милиона радника који имају власничка и управљачка права у предузећима у којима раде, да их је највише у Немачкој, Аустрији и Словенији и то двоструко више од европског просека (36 одсто). Како се да запазити, разумни Словенци нису заједно „са прљавом водом избацили и бебу“ – самоуправљање, него га прилагодили новонасталим условима. Истина, криза словеначке економије, како се у вестима каже, тешко погађа учешће запослених у управљању и власништву предузећа, јер многи притиснути сиромашењем продају своје акције.
На самом крају списка земаља је Италија са нула процената. Међутим, негативан закључак би био преурањен будући да у Италији постоји дуга и јака традиција порески фаворизованих кооператива (задруга) којих има чак око 30.000, и то не само у пољопривреди, него у скоро свим делатностима, а нарочито у сектору услуга. А данас, предстојећу приватизацију поште у Италији запослени условљавају применом немачког модела делимичног акционарства запослених – иначе следи отпор.
Септембра прошле године Европска комисија донела је Акциони план којим жели да „охрабри акционарство запослених (ЕСО) широм Европе“. Током кризе дошло је до пада тенденције акционарства запослених радника и раста удела руководећих структура у власништву компанија. Последица је да просечна капитализација сваког од 8.845 врхунских менаџера у ЕУ у 2012. години износила 9,1 милион евра, док је просечна капитализација запосленог акционара (а таквих је 9.600.000) само 11.500 евра. У протеклој години тенденција се нагло променила под утицајем повећања пореских стимулација за акционаре и постепеног опоравка привреде, тако да је забележен раст од 32 одсто, па капитал који поседују запослени/акционари у ЕУ износи 266 милијарди евра (9,5 БДП Србије), што је ипак само 2,99 одсто од укупног капитала на тржишту, али је у једној години процентуално достигнут ниво из времена пре кризе.
Није баш лако отргнути се од жалопојки над оним што смо ми имали. У хрватским Новостима (новине српске мањине) од 10. јануара Милан Гавровић, један од најбољих економских новинара на нашем говорном подручју, наводи пример Творнице духана Ровињ, у којој је самоуправна приватизација проведена на коректан начин и где су „дословно сви запослени у међувремену постали милијунаши“ док је истовремено творница духана у Загребу махинацијама „претворена у прах и пепео“. Хаос данас више није збир случајности, него вешто пласирана војно-економска доктрина. Карактеристично је да како се више иде ка центру доминације тврдог социјализма, тако идеја да радници могу управљати предузећима постаје све мање привлачна, чак и данас. Словенија је у поштовању права запослених међу најбољима, Хрватска колико за узорак, а Србија нема примера ни за евиденцију. Шта више презире се свако помињање учешћа запослених у управљању, иако је раздобље октроисаног самоуправљања било једно од најуспешнијих у српској економској историји.
Процес ширења демократизације власништва и управљања у Европској унији на жалост није нашао одјека у предлозима нових закона у Србији. Тешко је веровати да су аутори били неупућени. Очито су превагнула другачија схватања која се не заснивају на складу функционисања економије и друштва, него на палијативном уклањању узрока заостајања. Дају и такви поступци резултате, али како им и одредница каже – на кратак рок. Радничко акционарство није више идеолошко питање него ствар рационалног понашања друштва. Самоуправљање које је било само почетна фаза процеса економске демократије, које се по оном Марфијевом закону да се до правог решења долази тек пошто се испробају сва погрешна, могло се унапређивати за шта су постојали врло конкретни предлози у доба Анте Марковића. Но, разумније је погледати шта нуде данашњи модели. Нуде да запослени преузму у своје руке судбину (власништво), заједно са ризиком који приватно власништво носи, да на вредности акција које поседују виде колико њихов рад вреди и да сходно томе не оптужују више владу, политичаре, било ког другог бар за оно што сопственим ангажовањем нису постигли. Акумулирањем, растом вредности акција, они стичу материјалну сигурност и за старост без бојазни да ће живети од бедне пензије.
Ево једног примера: немачка компанија Цонтинетал одлучила је да 2005. године затвори своју фабрику гума у Мексику. После 1.141 дана штрајка, односно блокаде фирме од стране радника, немачка компанија је пристала да радницима прода фабрику. Уз безброј мука и тешког сналажења нова фирма Традоц постала је најпродуктивнија, финансијски најстабилнија, извозно најактивнија и по платама и дивидендама радника на првом месту у гумарској индустрији Мексика. У време словеначког економског златног доба економиста Јоже Менцингер је у једном интервјуу рекао да сви добро знају колико је критиковао самоуправљање. Накнадно види да је била погрешна примена, а не принцип, јер су после промена предузећа у којима су радници власници највећим делом у самом врху по производњи и извозу. Одбацимо ли предрасуде видећемо да је у питању рационално решење многих горућих проблема. Са неколико страна сам већ чуо да „код нас радници не би то хтели“. Нико то не зна док се таква могућност не понуди. Оно што смо имали са ваучерима, обичан је хохштаплерај да би се само неки домогли свега вредног у овој земљи. Поучан је случај Југоремедије, у којој ни после једне и по деценије малтретирања и добијених процеса радници немају изгледа да икада постану равноправни са насилницима. То донекле објашњава незаинтересованост власти, јер подсетимо се цитата са почетка: „Тамо где су радници власници тешко је провести крађу“.
Biznis i finansije, 27.01.2014.
Приредио – Данило Ђурђевић, Народни фронт
