Black Hole : А шта ћемо кад сав овај ужас једном прође?
Можда звучи немогуће, али једног дана у Србији ће се променити власт. Немогуће је рећи када ће се то тачно десити али нас историја учи да свака власт у неком тренутку падне, па тако ће и ова, било то за пар година, деценију или четврт века. Такође, историја нас понекад учи да после ужасне власти може да дође и још гора или барем скоро иста, те једва за јоту боља, па имате осећај да сте окречили зид и онда се поново посрали по њему.
У некој утопијској фантазији, појавила би се боља власт, незанимљива сваком коме живот директно од политике не зависи и она би радила посао по закону, а за лоше делање би сносила последице. Та утопијска фантазија се, гле чуда, зове демократија, и што би се рекло, то овде још не бива. Једном кад демократија почне и овде да бива чека нас скоро па дословно немогућ задатак.
Дакле, једног дана Вучић неће одлучивати апсолутно ништа у овој земљи. Његовим падом ће се урушити највећа криминална организација у Србији у 21. веку. На леду ће остати да гмижу и ломе кости Слине, Вулини, Троглодити, Мали, Цице и читав батаљон осталих воњавих приказа које човек здравог разума не би штапом додирнуо. Највећа несрећа ове (и сваке сличне власти икад) је та што не постоји идеални механизам који те чува заувек јер, колико год манипулисао, ти си склон грешкама а народ у неком тренутку прогледа и скурчи му се све и тад бива шта бива; у нека древна времена се то завршавало веома крваво, данас постоје ригидни закони и добро је што је тако јер, што би Црногорци рекли чојство – сачуваш душмане од зла у себи.
Е тог једног дана кад понестане механизама за флагрантни лоповлук, бескрајно спиновање, тј онда кад не буде довољно да се покраде која стотина хиљада гласова или кад европске старешине уделе макар једну пацку домаћим силоватељима а мораће, или кад нешто треће јебемлига шта, типа метеор опали у зграду Владе па излете на улицу папири са доказима о вишегодишњем бивању џелатом сопственом народу, и кад поскидамо упишане од среће гаће и кренемо да се на Теразијама и у Бабушници љубимо у образе и голе усране гузице, тад заправо креће прави пакао. Шта урадити дан након тога? Шта кад дође нови фамозни шести октобар, јер ма ког датума био, увек ће над њим стајати императив да се не понови катаклизма оног прошлог и пропусти шанса да се олош помете у канализацију где припада.
Јер, оног тренутка кад олош коначно падне, потребно је да се деси нешто нивоа бог из машине па да се задаци одраде у складу са оним како је ко заслужио. И зашто не рећи, прва ствар која се мора урадити је домаћи Нирнбершки процес где би се сакупила сва накоћена гамад да би им се праведно судило за сваку крађу, лаж, клевету, уставне и друге законске повреде, шиканирање људи, корупцију, мито, мобинг, терор над неистомишљеницима, медијско анатемисање политичких противника, вишегодишње довођење у заблуду најсиромашнијег слоја становништа, егзодус у бели свет, и разне друге гнусне ствари. А то је само врх леденог брега. Шта радити са локалним чмарољубима и полтрончинама који у сврху локалног шерифовања раде ствари које прокопавају само дно људског неморала? Како обезбедити фер процесе за тај нестваран број људи који заслужују да се по њиховим вишегодишњим работама чешља толико да буквално цела земља треба да стане да се ископају ти силни марифетлуци?
Шта ће се десити кад стотине хиљада чланова криминалне снс клике крену пацовски да бежи и своју кугу шири чепећи се у гузице новој власти, заборављајући икону са Вучићевим ликом којој се до малопре клањала љубећи је пред спавање? Како се тога спасити кад ће и нова власт имати сигурно многе слабе тачке које ће омогућити да се багра извуче као што се пре седамнаест година већ извукла и сад представља државу?
Како се поставити према ЕУ, Русији, САД које ево пету годину боли курац што србијанска власт уништава сопствене грађане тиме што из њихових углова води коректну спољну политику? Како наставити изабрану про ЕУ агенду и учланити се у екипу коју заболе што бедни српски пензионер даје десет посто своје цркавице која после иде у џеп страног инвеститора као субвенција што се смиловао да отвори фабрику код нас и запосли пар стотина људи на минималац? Шта радити са болесним уговором са Игл Хилс корпорацијом и дотад изграђених једно осам посто Београда на води? Рушити? Пренаменити? Наставити какогод? Како спречити побеснеле људе да не линчују уредништво ртс-а, како зауставити одмазду против породица окривљених, како уопште судити Вучићевићу а не бацити га у кафилеријску самицу да не контаминира беснилом остале псе?
Оваквих питања има толико да кад бих ово наставио, пре бих могао да закључим „ма добро је и овако, шта има да се цимамо“. Ни на једно питање се не намеће било какав сувисао одговор, што ситуацију чини црњом и гором.
Ипак, две ствари су изгледне и то је нешто за шта се морамо побринути и као појединци и као друштво ако ће се већ неке протуве свакако провући и што да не, неки поново једног дана бити министри или какви други државници. Историјски писци се морају потрудити да се имена првобораца тренутне владајуће организације нађу на високом трећем месту домаћег олоша у последњих сто година, након издајника из Другог светског рата и Слободана Милошевића. Наши потомци о томе једноставно морају да уче не би ли им дошло у памет да се против такве неке потенцијалне пошасти сутра одлучније боре.
Друга, нимало мање битна ствар је нешто што коначно није тешко. Шта год да се деси, били смењени или не, они ће некад црћи. Ко од нас то доживи има дужност да им сере и пиша по гробовима док се не направи планина фекалија велика ко Авала.
Tarzanija
